Ne iznenađuje nas kad vidimo da na Zemlji s neba kaplje voda. Navikli smo se na velike paperjaste oblake koji se obrazuju od vodene pare, a zatim se raspadaju kvaseći sve na Zemljinoj površini. Na drugim planetama Sunčevog sistema takođe ima oblaka i oluja. Ali se oblaci često ne sastoje od vode, već od drugih hemikalija i jedinjenja. Svaka planeta ima sopstvenu jedinstvenu atmosferu i vremenske prilike.
Merkur, planeta najbliža Suncu, ima beživotnu površinu pokrivenu kraterima, a temperatura na njemu preko dana dostiže 427 °C. Njegova atmosfera je toliko retka da je gotovo neprimetna. Na Merkuru nema ni oblaka ni kiše.
Ali zato Veneru, Zemljinog prvog suseda, zastiru gusti oblaci, a munje presecaju njeno tmurno nebo. Pošto kroz oblake nisu mogli da vide njenu površinu, astronomi su nekada mislili kako bi Venera mogla biti vlažna, močvarna i pokrivena bujnim rastinjem. Sada znaju da je ta planeta stenovita i užarena – u podne je na njoj temperatura 482 °C. Na Veneri zaista postoji kisela kiša. Žuti oblaci koji obavijaju planetu ne sastoje se od vode, već od smrtonosne sumporne kiseline. Ali kad pada kiša, kapljice kiseline proključaju u vazduhu i ispare pre nego što stignu do površine planete.
Mars, četvrta planeta od Sunca, nekada je bio najsličniji Zemlji. On sada ima retku atmosferu, a njegova površina, koja se može videti na slikama poslatim na Zemlju sa svemirske letelice „Viking”, veoma liči na jugozapadne pustinje SAD. Zimi na Marsu vetar nosi paperjaste oblake ugljen-dioksida iznad crvenih ravnica, a stene pokriva mraz. U dolinama ponekad lebde jutarnje magle, ali nikad ne prelaze u kišu. Međutim, u Marsove predele urezani su kanali slični rečnim koritima, koji su sada suvi. Astronomi pretpostavljaju da je njima nekada jurila voda i da je pre više milijardi godina Mars imao gušću atmosferu. Kiše je verovatno bilo u izobilju. Ostatak vode sačuvan je u polarnim ledenim kapama i zarobljen u stenama i u tlu Marsa.
Peta planeta Sunčevog sistema, ogromni Jupiter, potpuno je drugačija od Marsa. Jupiter je obrtna kugla sačinjena od gasova, uglavnom vodonika i helijuma. Duboko u njegovoj unutrašnjosti postoji i malo čvrsto jezgro, pokriveno vodoničnim okeanom. Jupiter je okružen obojenim prstenovima od oblaka. Neki oblaci se možda sastoje od vode; većinu verovatno čine nabubrele gomile smrznutog amonijaka. Na Jupiteru ima oluja, tokom kojih može da pada kiša (ili sneg) od kristala amonijaka, ali se oni istope i ispare pre nego što padnu u more vodonika.
Saturn je takođe velika gasovita planeta i smatra se da su vremenske prilike na njemu veoma slične vremenu na Jupiteru. Svojevremeno je svemirska letelica „Vojadžer” u oblasti Saturnovog ekvatora otkrila oluju prečnika 640 km.
Još jednu gasovitu planetu, Uran, takođe obavija izmaglica od oblaka. Ti oblaci su od metana (prirodnog gasa), a neki od njih su džinovska verzija olujnih oblaka na Zemlji. Oblikom slični kovačkim nakovnjima, uzdižu se u svoj svojoj ogromnoj visini na nebu Urana. Kapi tečnog metana koje padnu iz oblaka ispare na putu naniže.
Daleki gasoviti Neptun je tajanstveniji. Poznato je da ima oblake od smrznutog metana, ali se ne zna mnogo o vremenskim prilikama na njemu. Još veća zagonetka je ledeni Pluton, do 2006. godine deveta planeta Sunčevog sistema, koji je udaljen 5,9 milijardi kilometara od Sunca.
Planete nisu jedina mesta u Sunčevom sistemu gde se mogu naći padavine. Na Titanu, najvećem Saturnovom satelitu i jedinom satelitu Sunčevog sistema koji ima atmosferu, metanske snežne pahulje ponekad padaju iz crvenkastih oblaka i lagano se spuštaju u ogroman okean od metana ili azota.
Literatura:
• Keti Volard, A zašto?, Beograd: Laguna, 2006