Veneru nazivaju „Zemljina sestra”. Zemlja je treća planeta od Sunca; Venera je druga. Te dve planete slične su po dimenzijama i gustini, pa prema tome i po količini materije koju sadrže. Međutim, tu sličnost prestaje. Venera više podseća na izopačenu sestru – Zemljinu „zlu bliznakinju”, sa razornom atmosferom, temperaturama kao u paklu i otrovnim oblacima.
Veneru pritiska atmosfera sastavljena uglavnom od ugljen-dioksida. Njena atmosfera je blizu površine pedeset puta gušća od Zemljine. Kad bi čovek stajao na Venerinoj površini, svaki kvadratni centimetar njegovog tela bio bi pritisnut silom od 88,6 kilograma. (Pritisak lakog vazdušnog omotača na Zemlji iznosi svega 0,85 kilograma po kvadratnom centimetru.) Pušten da pada kroz gusti „vazduh” Venere, novčić bi lepršao do tla polako kao da pada kroz vodu. U stvari, hodanje po Veneri bilo bi slično šetnji ispod površine okeana na Zemlji, i to na dubini od 800 metara. Ako bi se povetarac pojačao, odneo bi čoveka kao jaka okeanska struja. Zbog atmosfere koja sadrži 96% ugljen-dioksida, Venera je izložena veoma jakom efektu staklene bašte. Ona prima sunčevu svetlost, ali ne može da se oslobodi toplote. Zato se na njenoj površini stalno zadržava užarenih 480 °C. Oblaci na Veneri su prljave žutobele boje, sastavljeni su uglavnom od sumporne kiseline, a imaju miris pokvarenih jaja. Hemijskim reakcijama u tim oblacima nastaje kiselina koja rastvara olovo, kalaj i kamen. Venera je prekrivena gustim slojevima tih oblaka. Godinama su ljudi sa Zemlje mogli samo da nagađaju šta je ispod njih.
Kad god zamišljamo kako najverovatnije izgleda neka planeta, pred očima nam je nešto slično Zemlji. Dugo su mnogi mislili da je, pošto ima tako guste oblake, Venera močvaran svet u kojem danonoćno pada kiša. Pokazalo se da je u stvarnosti sve još neobičnije. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka, Sovjetski Savez je na Veneru poslao više svemirskih sondi pod imenom „Venera”. One su pokazale da je ta planeta pusta i stenovita. Nema močvara punih vode, a ne može ih ni biti, jer bi voda uvrela sa užarene površine. Američki astronomi su 1990. godine uz pomoć radarske opreme, ugrađene u svemirsku letelicu „Magelan”, saznali nešto više o onome što se nalazi ispod pokrivača od oblaka. Letelica je prema Veneri slala radio-talase, koji su se kroz oblake probijali do tla. Na nekim mestima su se upijali, a sa nekih se odbijali nazad prema letelici. Tako su astronomi mogli da naprave kartu skrivene površine. Očekivalo ih je nekoliko iznenađenja: „Magelan” je otkrio da je Venera išarana hiljadama vulkana. A južno od njenog ekvatora pronašao je sedam uzvišenja sa zaravnjenim vrhovima, visokih preko 2400 metara. Ta uzvišenja sastoje se od očvrsle lave. Pretpostavlja se da se, zbog izuzetno visoke temperature na Veneri, lava sporije hladi i duže stvrdnjava nego na Zemlji, pa zato ima vremena da se nagomila u planine veće visine. „Magelan” je otkrio da su reke lave, sa prekidima, verovatno tekle površinom Venere milionima godina. Jedan dug kanal, očigledno izdubljen dejstvom lave, pruža se nekih hiljadu kilometara.
Na Zemlji, vetar i kiša posle dužeg vremena nagrizu i izbrišu novostvorene crte na licu naše planete. Na Veneri su tvorevine nastale od lave uglavnom sačuvane, tako da pokazuju u kojoj su meri vulkani vekovima oblikovali tu planetu.
Literatura:
• Keti Volard, A zašto?, Beograd: Laguna, 2006