Erinije

 

Erinije su osvetnička božanstva, strašne i srdite boginje koje borave u Erebu. One kažnjavaju prekršaje prastarih, nepisanih zakona, svete prolivenu rođačku krv, uvrede nanete roditeljima i povredu gostoprimstva. Erinije su starije od Zevsa i ostalih olimpskih bogova; rođene su u pradavna vremena iz zemlje, oplođene kapima krvi uškopljenog Urana. Svakog petog dana u mesecu one dolaze na zemlju da kazne krivokletnike i isprave pogrešne presude. Kasnije su smatrane kćerkama Noći (Niks) ili Mraka (Skotos) i Zemlje (Geja) ili Hada i Persefone. U predanjima se najčešće govori o tri Erinije – Alekti (“beskrajna”), Tisifoni (“glas osvete”) i Megeri (“zavidljivi gnev”).

Zbog zastrašujućeg izgleda, Erinijama se ne približavaju ni bogovi, ni ljudi, ni zveri. To su starice bleda lika koje umesto sede kose imaju zmije na glavi. Iz očiju im kaplje krv, a iz usta, umrljanih crnom krvavom penom, širi se otrovni dah mrtvaca. Obučene su u crne rite, a u rukama drže buktinje ili bič. Erinije kevću kao lovački psi i neumorno progone svoje žrtve po zemlji i moru, sve do podzemnog sveta, gde nema ni radosti ni nade. Nemilosrdne su i u životu i u smrti. One su nepodmitljive i uporne; čak ni smrt ne oslobađa krivca njihovog proganjanja. Ako neko uvredi bogove ili se ogreši o gosta i svoje roditelje, Erinije ga, kao živu sen, bacaju u podzemlje da ispašta krivicu. One koji su počinili materoubistvo kažnjavaju ludilom. Iz živih tela svojih žrtava sisaju krv i stoga rado borave na mestima gde ljude nabijaju na kolac, kamenuju, ubijaju ili sakate. Sve pada u prah kad one u crnom ruhu zaigraju zlokobno kolo.

Erinije mogu da opustoše zemlju, ali i da joj podare izobilje. Bez njihovog blagoslova nema sreće i napretka jer je njihova reč moćna i na nebu i pod zemljom. Tamo gde se krši pravda one šalju nerodicu i boleštinu, a gde im se ukazuje poštovanje, daruju zemlji plodnost, a narodu napredak, mir i zdravlje. Tako se Erinije od srditih i osvetničkih boginja preobražavaju u milostive i dobronaklone Eumenide.

Erinije se staraju o poretku u prirodi i ljudskom društvu. Čak kad bi i Sunce izmenilo svoje kretanje, one bi ga, kao pomoćnice Pravde, prisilile da se vrati na utvrđenu putanju. One budno motre da ljudi ne saznaju više nego što im je dozvoljeno i da ne prekorače granice ljudske sreće. Erinije su sprečile božanskog konja Ksanta da Ahilu saopšti sudbinu koja ga čeka; Pandarejeve kćerke, koje su bogovi obasuli prekomernim dobrima, postale su njihove sluškinje. Posebno su stroge prema onima koji kršenjem pravde ili prolivanjem rođačke krvi stiču sreću. U kućama gde je sin uvredio roditelje, otac kćerku ili brat brata, one su stalno prisutne i svete se ne samo krivcu već i njegovom potomstvu. Kad je Tijest oskrnavio ložnicu svog brata Atreja, a ovaj ubio njegovu decu, Erinije su se nastanile u njihovim domovima; po volji Erinija stradali su svi Atrejevi i Tijestovi potomci. Slična je sudbina zadesila i Lajev dom; kad su Edipovi sinovi Eteokle i Polinik uvredili ojađenog i slepog oca, on ih je prokleo da ubiju jedan drugoga, a Erinije su se postarale da se ta kletva ispuni.

 

erinije slika

 

Erinije su progonile one koji bi nepravično prolili krv, a naročito majčinu. Najpoznatije je njihovo proganjanje Oresta (slika iznad), koji je zbog osvete ubio majku Klitemnestru. Tako su Erinije zbog materoubistva bile za petama Orestu, iako je ovaj delovao po neposrednom naređenju Apolonovom. Oresta beše Klitemnestra poslala od kuće dok mu je otac Agamemnon bio zauzet opsadom Troje, kako bi mogla uživati u nezakonitoj vezi sa Egistom. Sin se vratio u grad Arg kada su Klitemnestra i Egist ubili Agamemnona po njegovom povratku iz Trojanskog rata. Orest se osvetio ubivši majku i njenog ljubavnika. Prema dramatičaru Eshilu, Erinije su pristale da prekinu progon nakon što je Oresta krivice oslobodio Areopag, drevni savet na čijem je čelu stajala Atena. Presuda je smirila jarost Erinija, koje su od tog doba bile poznate kao Eumenide, “umirene boginje”. Moguće je, međutim, da su Grci primenjivali na Erinije taj eufemizam zato što su se plašili da upotrebe njihovo pravo ime, čijim se izgovaranjem, verovalo se, prizivao njihov bes.

Erinije, odnosno Eumenide poštovane su na više mesta mesta u Grčkoj; u Sikionu i Argu njima su posvećeni gajevi, a u Atici – svetilište na istočnoj padini Areopaga i svetilište na Kolonu. Najčešće su im prinošene beskrvne žrtve – voda, medovina i kolači, a ređe i krvne – crne i bremenite ovce. Od drveća im je posvećen nar i divlja smokva, od cveća – narcis, a od ptica – grlica.

U trećem delu trilogije Orestija, Eshil je prikazao preobražaj strašnih Erinija u milostive Eumenide. U likovnoj umetnosti Erinije su najčešće prikazivane kako proganjaju Oresta ili kako kažnjavaju grešnike u podzemlju. Na starijim spomenicima predstavljene su kao dostojanstvene žene, u dugim haljinama, sa zmijom u ruci. Kasnije, posebno na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere, njihovi likovi su uvek zastrašujući: prikazivane su u lovačkoj odeći i sa krilima, kao ružne žene koje u rukama drže buktinje i bič.