Mitski predak frižanske kraljevske kuće, čuven po neizmernom blagu i mudrosti. Dok je još bio u kolevci, bogovi su jednim znamenjem nagovestili njegovo buduće bogatstvo: povorka mrava donosila je zrnevlje žita i stavljala ga mališanu u usta. O njemu postoji nekoliko legendi, među kojima je najčuvenija ona o „Midinom dodiru”.
Mida je posedovao divne vrtove na podnožju makedonske planine Bermion, u kojima su rasle najmirisnije ruže, sa cvetovima od šezdeset latica. Jednog dana u njegov ružičnjak je zalutao stari Silen, učitelj i pratilac boga Dionisa. Mida je želeo da ga Silen pouči mudrosti i, da bi to postigao, pribegao je lukavstvu. Pošto je znao da Silen često dolazi na jedan izvor da utoli žeđ, kralj je u vodu sasuo vino; kad se stari Dionisov učitelj napio i zaspao, Mida ga je bez teškoća uhvatio. U vrtu punom cveća, na pitanje prebogatog kralja šta je najveća sreća za čoveka, Silen je odgovorio da je najbolje ne roditi se, a za onog ko se već rodio – da što manje vremena provede na ovom svetu.
Neki kažu da su Silena, koji se teturao od starosti i vina, uhvatili frižanski seljaci i da su ga doveli pred kralja. Mida, koga je Orfej uputio u božanske tajne, odmah je u starcu prepoznao Dionisovog vaspitača; on je Silena gostio deset dana i deset noći, a zatim ga je odveo u Lidiju. Dionis se tako silno obradovao ponovnom susretu sa svojim učiteljem, da je Midi obećao da će mu ispuniti jednu želju, ma kakva ona bila. Kralj Frigije je poželeo da se sve što dotakne pretvori u zlato. Dionis mu je ispunio želju, ali je bio ožalošćen što kralj nije tražio nešto vrednije. Presrećan, Mida je odmah počeo da upotrebljava stečeni dar: sve što je dotakao rukom, odmah se pretvaralo u zlato, pa i hrana i piće. Tako je, pored bogate trpeze, kralj ostao gladan i žedan. Nesrećni Mida je molio Dionisa da ga oslobodi dara koji donosi bedu. Dionis mu je i ovoga puta izašao u susret i naložio mu da uroni u reku Paktol. Kad je Mida to učinio, izgubio je moć da sve što dodirne pretvara u zlato, ali je reka od tada postala zlatonosna.
Posle tog događaja, Mida je omrznuo sva uživanja i zlato; odlučio je da se povuče u šume i da živi skromno, u društvu sa Panom. Tu ga je zadesila i druga nesreća. Pan je izazvao Apolona na muzičko takmičenje, kojem je prisustvovao i Mida. Kad je Tmol, bog obližnjeg brda, presudio da su zvuci Apolonove kitare lepši od zvuka Panove frule, Mida je nepromišljeno izjavio da je ta presuda nepravedna. Za kaznu, nemuzikalnom kralju su izrasle magareće uši. Mida je na razne načine pokušavao da sakrije tu sramotu; on je purpurnom tkaninom tijare prekrio nakazne uši, ali ih je ipak opazio sluga koji ga je šišao. Kralj mu je zapretio smrću ako oda tu tajnu. Pošto je osećao potrebu da je nekome ipak saopšti, sluga je iskopao jamu i u nju šapnuo da Mida ima magareće uši. Uskoro je na tom mestu izrasla trska, koja je, pri svakom naletu vetra, šaputala o magarećim ušima kralja Mide i tako svetu odavala njegovu tajnu.
U najstarijem predanju Mida je sin Gordija, mitskog osnivača frigijske države i grada Gordiona; kasnije se pripovedalo da je njegova majka bila boginja Kibela, da joj je Mida uspostavio kult i da joj je podigao prvi hram u Pesinuntu. Kao Midin sin pominje se nenadmašni žetelac Litijers, a pričalo se da je kralj imao i kćerku koju je udao za Atisa.
Mida je smatran pronalazačem olova, lengera i siringe (pastirske frule). Od mudrog i neizmerno bogatog kralja, on je u kasnijem predanju postao primer ljudske gluposti i pohlepe.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987