Artikulacija glasova je način izgovaranja glasova. Glasovi se stvaraju u govornom aparatu čoveka kada vazduh koji struji iz pluća prolazi kroz dušnik, grlo, usnu duplju ili nosnu šupljinu. Prolazeći kroz dušnik, vazduh nailazi na glasnice. Kada su zategnute, prilikom prolaska vazdušne struje one trepere i proizvode zvuk. Tako nastaju zvučni glasovi. Kada su glasnice opuštene, vazdušna struja prolazi ne izazivajući njihovo treperenje. Tako nastaju bezvučni glasovi.
Znakovi u pisanju kojima se obeležavaju glasovi nazivaju se slova ili grafeme. U srpskom jeziku ima trideset glasova (fonema). Svaki glas ima jedno slovo, što znači da je srpski pravopis fonetski. Zato u njemu postoji trideset slova: a, b, c, č, ć, d, dž, đ, e, f, g, h, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž.
Kada prilikom stvaranja glasova govorni organi čine čvrstu prepreku ili delimičnu prepreku vazdušnoj struji, stvaraju se lokalizovani glasovi (ili konsonanti). Oni mogu biti:
1. pregradni: b, d, g, k, p, t
2. tesnačni: f, h, s, š, z, ž
3. pregradno-tesnačni: c, č, ć, dž, đ
Kada nema prepreke u ustima i vazdušna struja slobodno prolazi kroz govorni aparat, stvaraju se nelokalizovani glasovi (ili vokali). To su: a, e, i, o, u.
Kada prilikom stvaranja glasova postoji meka prepreka i vazdušna struja kraće teče, stvaraju se polulokalizovani glasovi (ili sonanti). To su: j, l, lj, m, n, nj, r, v.
Vokali i sonanti su zvučni, dok konsonanti mogu biti i zvučni i bezvučni:
1. zvučni konsonanti: b, d, dž, đ, g, z, ž
2. bezvučni konsonanti: c, č, ć, f, h, k, p, s, š, t
To znači da u srpskom jeziku postoji dvadeset zvučnih i deset bezvučnih glasova.