To su reči istog glasovnog sastava, ali različitog značenja i porekla; mogu imati isti ili različit akcenat. Svojstvo reči koje imaju iste oblike a različito značenje naziva se homonimija. Homonimi mogu biti pravi, potpuni, nepotpuni i relativni. Zajednička osobina im je da imaju potpuno isti oblik, isto se pišu i izgovaraju, ali sa potpuno različitim značenjima. Naziv potiče od grčke reči homonymos, odnosno od reči homós (isti, jednak) i ónyma (ime).
Homonimiju treba strogo razlikovati od polisemije jer homonimi su reči koje nisu ni u kakvoj značenjskoj vezi, reči koje se slučajno, odnosno sticajem istorijskih promena raznih reči, ili savremenim fonetskim promenama, međusobno podudaraju po obliku.
Primeri (reči)
• grad – „veće naseljeno mesto” i „stepen, stupanj (kao jedinica mere)”
• kosa – „dlake na čovečjoj glavi”, „poljoprivredna alatka” i „koso nagnuta strana brega ili planine”
• lupa – „lupanje” i „uveličavajuće staklo”
• zavijati – „umotavati, uvijati u nešto” i „otegnuto urlati (o psu, vuku i dr.)”
Primeri (rečenice)
• Gledao je Dunju kako jede dunju.
• Ja sam sam.
• Komšinica Kosa je ponosna što joj je uvek čista kosa.
• Mali Miša se plaši miša.
• Vredno je radio, pa kupio radio.