Često se dešava da se reč na kraju reda ne može cela napisati, pa se njen preostali deo mora preneti u novi red. Reč se ne može rastaviti na bilo kojem slovu. Prilikom rastavljanja reči treba voditi računa da se na kraju prvog i na početku drugog dela ne nađu glasovne grupe teške za izgovor. Reč se rastavlja tamo gde bi trebalo da bude granica sloga (slog je glasovna jedinica koja se ostvaruje jednim izgovornim zahvatom). Rastavljeni delovi reči moraju imati najmanje po jedan slog u svakom redu. Prilikom podele reči na kraju reda piše se interpunkcijski znak crtica (-).
Postoje određena pravila za rastavljanje reči na kraju reda:
1. Reč se rastavlja na onoliko delova koliko ima samoglasnika, npr.: da-va-ti, ku-ća, u-če-nik, vi-si-ba-ba.
2. Ako se suglasnik nađe između dva samoglasnika, on pripada delu reči koji se prenosi u sledeći red, npr.: fe-niks, knji-žara, sre-diti, ži-veti.
3. Samoglasnik može biti sam na kraju reda, npr.: a-vokado, i-grati, o-bojiti, u-baciti.
4. Ne prenosi se jedno slovo u sledeći red (ako ima mesta za crticu, ima i za to jedno slovo). Na primer, nepravilno je: imat-i, jabuk-a, misa-o, pitat-i.
5. Dva ili više suglasnika sa kraja reči nije dopušteno bez vokala preneti u novi red. Na primer, nepravilno je: ljubiča-st, pingpo-ng, rado-st, zeneseno-st.
6. Pri rastavljanju suglasničkih grupa treba izbegavati da u jednom slogu bude grupa suglasnika koji se teško izgovaraju, npr.: ban-dera, brat-stvo, ljud-ski, tram-vaj (nepravilno je ba-ndera, bra-tstvo, lju-dski, tra-mvaj).
7. Jednosložne reči se ne rastavljaju, bez obzira na to od koliko slova se sastoje, npr.: sat, top, zec, zid, brat, broj, glad, snop, brest, čvrst, grozd, sklad.
8. Ne rastavljaju se latinička slova lj, nj i dž prilikom prenošenja dela reči u naredni red, npr.: bo-lje, lju-ljaška, ma-nje, odža-čar (nepravilno je bol-je, ljul-jaška, man-je, od-žačar).
9. Kod polusloženica (npr. četiri-pet, remek-delo, sat-dva, ugljen-monoksid), crtica se piše i na kraju prvog i na početku drugog reda.