Izraz staviti glavu u torbu znači isto što i „izložiti se velikoj, smrtnoj opasnosti; rizikovati život”. Govori se još i metnuti glavu u torbu i nositi glavu u torbi, ovo drugo u značenju: „biti, nalaziti se u životnoj, odnosno smrtnoj opasnosti”. Odgovor na pitanje kako je nastao taj neobični izraz i koje mu je izvorno značenje može se naći u ratničkoj istoriji naših i drugih naroda.
U srednjem veku, pa i ranije, bio je običaj da se neprijateljske glave odsecaju i donose vladarima, ili njihovim zastupnicima, kao dokaz dobijene bitke ili dvoboja. Najstariji pomen o tim jezivim trofejima sreće se u Bibliji. U Starom zavetu, na mestu gde se govori o borbi Davida i Golijata, stoji: „A David uze glavu Filistejinovu, i odnese je u Jerusalim, a oružje njegovo ostavi u svom šatoru.” Verovatno najstariji pomen tog ratničkog običaja kod nas zabeležen je u delu Život kralja Milutina (biografija koju je napisao arhiepiskop Danilo II): „Uhvatiše samoga starešinu neprijateljskog, po imenu Črnoglava, odsekoše mu glavu… pa je metnuše na koplje i donesoše blagočastivom kralju kao naročiti dar.”
Za vreme turskog nadiranja i okupacije naših zemalja sasvim je obično bilo odsecanje i nošenje glava viđenijih protivnika. Tako Konstantin iz Ostrovice u Turskoj hronici piše kako je jedan janičar doneo glavu Miloša Obilića i bacio je pred noge sultanu, pored već posečenih glava kneza Lazara i vojvode Krajmira, govoreći: „Čestiti care, ovo su glave tvojih najvećih neprijatelja.” Kasnije je turskom sultanu glave njegovih neprijatelja donosio i Kraljević Marko, kao turski vazal. O tome na više mesta peva Tešan Podrugović, čije se pesme mogu naći u Vukovim zbirkama.
Odsečene glave donošene su kasnije vezirima u Travnik i Beograd i taj se običaj u našim krajevima zadržao sve do sredine XIX veka. U istoriji je ostalo zabeleženo kako je knez Miloš Obrenović poslao, 1817. godine, Porti u Carigrad glavu vođe Prvog srpskog ustanka, Karađorđa Petrovića. I prosvećenom vladici Petru Petroviću Njegošu donosili su glave posečenih Turaka, kojima su kitili Cetinje. Jedna od najvrednijih bila je glava Smail-age Čengića.
Glave su se obično nosile u zobnici ili torbi. Otuda, onda, i izraz nositi glavu u torbi. U jednoj prilici knez Miloš upotrebio je upravo taj izraz da bi naglasio kako je on svoj život unapred založio, kao da je svoju glavu već stavio u zobnicu ili torbu. Postoje o tome tri svedočenja. Jedno je Sime Milutinovića Sarajlije, koji priča kako je 1815. godine beogradski vezir Sulejman-paša, u šali, a i da bi ga zastrašio, naredio jednom svome kavazu (pratiocu) da Milošu pokaže glavu Stanoja Glavaša i „da mu kaže da je ne samo Glavaševa glava donesena, nego da je red od sad i na njegovu došao, na koje mu Miloš, kroza smeh, odgovori da je on svoju davno metnuo u torbu i već nekoliko vremena tuđu, na svojemu ramenu, nosi”. O istom događaju piše i Vuk Karadžić, samo što je, po njemu, Miloš rekao: „Vala sam moju glavu već odavno bacio u torbu i sad već tuđu nosim.” Po Bartolomeu Kunibertu (u delu Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića, 1901), Miloš je odgovorio: „Odavno je moja glava u zobnici, ova koju nosim nije moja: ima mnogo godina, kako sam je ja žrtvovao.”
U svim tim varijantama, kako se može videti, Miloš je upotrebio izraz staviti (metnuti, baciti) glavu u torbu (ili zobnicu) u značenju u kojem se i danas upotrebljava. A sama anegdota o Milošu i Sulejman-paši primer je kako od konkretnog (glava Stanoja Glavaša) nastaje preneseno značenje izraza (Miloševa glava).
Na kraju treba reći da je izraz o kojem je ovde reč Vuk uneo u Srpske narodne poslovice. Uz metnuti glavu u torbu on je dao i objašnjenje: „Pregoreti svoj život”.
Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010