Šta je ozonski omotač?


Visoko iznad zemlje, na visini između 19 km i 48 km, oko cele planete lebdi ozon. Ozon je vrsta kiseonika. Većina molekula kiseonika u vazduhu sastoji se od dva povezana atoma kiseonika (O2). Ali ozon sadrži tri atoma kiseonika. Sunčeva svetlost stvara ozon. Kad ultraljubičasto zračenje sa Sunca prodre u atmosferu, pod njegovim uticajem raspadaju se obični dvoatomni molekuli kiseonika. Svaki oslobođeni atom (O) uhvati se za najbliži molekul (O2) i tako nastaje ozon (O3).

Sloj ozona je veoma redak, maltene ga nema. Kad bi se svi molekuli ozona iz sloja debelog 29 km sabili u čvrst sloj, njegova debljina bila bi oko 3 mm. Određena količina ozona lebdi i u vazduhu u blizini tla. Sunčeva svetlost reaguje sa hemijskim supstancama u izduvnim gasovima automobila i dimu iz fabričkih dimnjaka, pa stvara ozon. Kad je dan vreo, a vazduh pun smoga, količina ozona blizu tla može da dostigne opasan nivo. Udisanje ozona je opasno jer taj oblik kiseonika može oštetiti pluća. Ljudi koji rekreativno trčeći unesu velike količine vazduha zagađenog ozonom mogu osetiti bol u plućima i imati otežano disanje. Drveće i druge biljke pored auto-puteva prekrivenih izduvnim gasovima često su zbog uticaja ozona niskog rasta. Ali sa bezbednog rastojanja od više kilometara, ozon u stvari štiti čoveka i njegovo zdravlje. On upija ultraljubičasto zračenje, od kojeg koža potamni, ali ono izaziva i opekotine i rak kože.

Sedamdesetih godina XX veka došlo je do velike zabrinutosti za ozonski omotač. Otkriveno je da hlorofluorougljenici (CFC), hemijske supstance koje se koriste u frižiderima, klima-uređajima i limenkama spreja, mogu da unište ozon. Ti gasovi su se ispuštali u vazduh sa svakim mlazom laka za kosu i dezodoransa, a takođe kad su se rashladni uređaji popravljali ili bacali. Naime, hlorofluorougljenici na kraju svog puta naviše nalete na molekule ozona. Sunčevo zračenje oslobađa hlorni gas iz CFC-a. Pod uticajem hlora, molekuli ozona se raspadaju, a od njih ponovo nastaju obični molekuli kiseonika. Tako se uništavao ozonski omotač. Zbog zabrinutosti za ozonski omotač, SAD su 1978. zabranile upotrebu CFC-a u limenkama spreja. Ali proizvođači tih hemikalija i pojedini naučnici nisu verovali u tu teoriju o uništavanju ozona. Onda su 1985. britanski naučnici došli do zaprepašćujućeg otkrića. Iznad Antarktika je zjapila ogromna rupa u ozonu. Ta rupa se pojavljuje svakog proleća, a velika je otprilike kao Kanada. Kad se sa smenom godišnjih doba promeni pravac vetra, rupa se popuni molekulima ozona. Ali dok molekuli ozona užurbano popunjavaju prazninu, na drugim mestima nivo ozona naglo opada. Na primer, u zimu 1992. količina ozona iznad nekih delova Evrope i Kanade smanjila se za 20%. Na nebu iznad Antarktika pronađen je izuzetno visok nivo hlor-monoksida, hemijskog jedinjenja koje nastaje kad hlor razara ozon. Prema tome, izgleda da je široka primena CFC-a u celom svetu zaista deo problema.

Prema procenama, pad nivoa ozona za 1% izaziva porast ultraljubičastog zračenja od 2% i porast broja slučajeva raka kože za 3% do 6%. Ultraljubičasto zračenje oštećuje i imunosistem čoveka, zbog čega on postaje podložniji zaraznim bolestima. Osim toga, ultraljubičasto zračenje može oštetiti i ćelije biljaka, kako drveća tako i useva. Zabrinjava i promena klime koju može izazvati znatno smanjenje količine ozona. Niko ne može pouzdano da predvidi kakva će klima biti. Ozonski sloj zadržava toplotu. Sa njegovim smanjenjem, temperatura vazduha na toj visini opada, menjajući globalni raspored vetrova i utičući na vreme. Posledice mogu biti suše, ometen rast useva, nestašica hrane i glad. Prema nekim procenama, čak i kad bi se u celom svetu preduzele sve moguće mere da se zaustave aktivnosti koje oštećuju ozon, bilo bi potrebno stotinu godina da on dostigne svoj nekadašnji nivo.


Literatura:
• Keti Volard, A zašto?, Beograd: Laguna, 2006