Zašto nebo u suton menja boju?

 

Kada je lep sunčan dan, nebo je plavo, oblaci beli, Sunce ima normalnu, žućkastobelu boju. Ali u suton, plavo nebo i beli oblaci postanu ružičasti i narandžasti i ljubičasti, a Sunce dobije crveni sjaj. Tu neverovatnu promenu uzrokuju molekuli gasa koji se kreću velikom brzinom, čestice prašine koje lebde i svakojake trunčice koje lete po nebu na sve strane.

Svetlost koja se stvara u Suncu ima belu boju. Ali bela svetlost sadrži mnogo boja – sve dugine boje. Ako se bela svetlost posmatra kroz prizmu, može se videti duga. Prizma razlaže belu svetlost na boje kao što češalj razdvaja vlasi kose. S jedne strane prizme ulazi bela svetlost, a s druge izlaze snopovi crvene, narandžaste, žute, zelene, plave, indigo-plave i ljubičaste svetlosti. Kad Sunčeva svetlost iz svemira uđe u Zemljinu atmosferu, jedan deo glatko prolazi kroz nju i stiže do tla neizmenjen – ostaje beo. Ali pošto je vazduh na Zemlji sastavljen od molekula gasova, kao što su azot i kiseonik, deo svetlosti će na putu nadole naleteti na te molekule. U trenutku kad uđe u molekul gasa, kao što je kiseonik, dolazi do njenog razlaganja na boje od kojih se sastoji. Boje se iz molekula rasipaju na sve strane, a jačina svetlosti koja izlazi zavisi od boje. Plava svetlost koju odašilju molekuli jača je osam puta od crvene. Nebo je plavo od plave svetlosti koja nas sa svih strana preplavljuje, slivajući se iz milijardi molekula gasova na nebu (nebo nije čisto plavo jer do naših očiju stižu i druge boje, ali one su veoma slabe). Kad izgubi svoje plavetnilo, Sunčev zrak požuti, pošto su boje koje mu preostanu tople. Prema tome, nama se čini da je Sunce žuće nego što zaista jeste.

U suton dolazi do još drastičnije promene. Najniži slojevi gasa su najgušći – sadrže najviše molekula gasova i prašine. Zato kad je Sunce nisko na horizontu, njegova svetlost mora da prođe kroz još deblji vazdušni pokrivač nego u toku dana. Naime, kad je Sunce u zenitu, njegova svetlost prolazi samo kroz vazduh iznad nas, čija se gustina smanjuje sa visinom, tako da veliki deo svetlosti stiže do naših očiju nedirnut. Ali kad je Sunce blizu horizonta, njegova svetlost mora da prođe kroz teži vazdušni pokrivač, koji se, blizu tla, prostire od posmatrača do horizonta. Pošto se svetlost sreće sa mnogo više molekula vazduha, i više prašine i čestica kojima je vazduh zagađen, iz zraka se rasipa još više svetlosti iz plavog dela spektra. U trenutku kad zrak stigne do naših očiju, u njemu ostanu uglavnom narandžasta i crvena svetlost. I zato Sunce vidimo kao vatrenonarandžastu, a ne kao svetložutu kuglu. Svetlost koja je dobila crvenu boju rasipa se prema nama kroz čestice prašine, a i oblaci odbijaju crvenu svetlost, i stvara se narandžasto-crvena tapiserija. Neposredno pre zalaska Sunca, na nebu se mogu pojaviti površine ljubičaste boje. Pretpostavka je da ljubičasta nastaje preklapanjem boja: jarkocrvena boja u blizini horizonta meša se sa plavom bojom sa većih nebeskih visina.