Zašto neke životinje imaju četiri noge, a neke samo dve?

 

Svaka vrsta životinja ima sebi svojstven oblik i posebnu istoriju njegovog nastanka. Oblik tela određuju preci životinje i okruženje u kojem su se oni razvijali (klima, način ishrane itd.). Neke životinje hodaju na dve noge, neke na četiri (ili više), a ima ih koje koriste kombinaciju ova dva načina. Na primer, šimpanze se ponekad kreću dugim koracima, sa bebom u jednoj ruci, pomažući se u hodu drugom rukom. Životinje koje hodaju na dve noge zovu se bipedi. One koje hodaju na četiri zovu se kvadrupedi. Ljudska bića su bipedi, mada kao bebe puze četvoronoške. Mačke su kvadrupedi, mada mogu da se usprave i stoje na zadnjim nogama. Ima i životinja sa više od četiri noge – pauci imaju osam, stonoge trideset. A neke životinje, kao što su, na primer, ribe i crvi, sasvim dobro se snalaze bez ijedne noge.

Način na koji se neka životinja kreće, kakav god da je, mora joj obezbediti opstanak. Ako živi u krošnjama drveća, potrebne su joj jake ruke i šake za hvatanje i držanje. Životinja koja ima tu nesreću da je omiljena hrana lavova, mora trčati veoma brzo. Svaka vrsta je razvila sebi svojstvenu strategiju delotvornog kretanja. Od ove strategije zavisi da li neka životinja koristi dve noge ili skakuće na sve četiri. Ovo se može lakše razumeti ako se posmatra jedna životinjska vrsta, ljudi, i razvoj njihovog načina kretanja.

Ljudska bića pripadaju velikoj grupi životinja koje se zovu primati, a u nju, između ostalih, spadaju i majmuni, pavijani, giboni, gorile i šimpanze. Drugi primati ne hodaju kao čovek. Većina njih se koristi i četvoronožnim i gotovo uspravnim hodom. Mnogi se kreću kroz krošnje drveća prebacujući se rukama sa grane na granu. Pošto većina primata provodi mnogo vremena na drveću, ali hranu traže i na zemlji, oni se kreću na više različitih načina. Na primer, giboni se pomoću svojih dugih ruku zamahom prebacuju sa grane na granu. Pri tom su bezbedni od pada jer im je stisak šaka veoma jak. Kad se kreću po granju, trče na dve noge. Šimpanze često jedu viseći sa drveća. Po tlu hodaju oslanjajući se na stopala i zglobove šaka. Pavijani po tlu trče četvoronoške. Gorile se, slično šimpanzama, kreću pomoću zglobova šaka. Svi ovi načini kretanja pogodni su za tropske prašume u kojima živi većina primata.

Mada su i ljudi primati, oni imaju drugačiji oblik tela od svojih rođaka primata. Za razliku od drugih primata, ljudska bića imaju pravu kičmu, koja savršeno odgovara stajanju i hodu na dve noge (kičma šimpanzi postavljena je pod uglom u odnosu na kukove, što je bolje za trčanje četvoronoške). Ljudske ruke su dugačke u odnosu na ruke (kod gibona je obrnuto). Kod čoveka, građa stopala prilagođena je dugom pešačenju (majmuni imaju stopala prilagođena čvrstom držanju za grane). Dovoljno smo slični da bismo i dalje pripadali istoj grupi, ali ljudi su jedini primati kod kojih se razvio hod na dve noge.

Pretpostavlja se da su naši čovekoliki preci prohodali na dve noge da bi lakše pribavljali hranu. Kako bi preživeli, oni su najveći deo dana morali da provode u traženju hrane i jelu. Kad su naši preci iz afričkih šuma prešli u savane, našli su novu hranu – sitno lišće, razne vrste oraha, semenje i bobice. Da bi u toku dana našli dovoljno ovih sitnih zalogaja, morali su ih skupljati i jesti obema rukama. Sposobnost da se dugo uspravno stoji i hoda postala je velika prednost. Nju su imali oni naši preci koji su se, slučajnim promenama, rodili sa uspravnijom kičmom i dužim nogama, te je njima bilo lakše da dobave dovoljno hrane. Zato su češće od ostalih preživljavali i ostavljali potomstvo. Njihova deca su nasleđivala uspravniji stav roditelja. I postepeno, posle mnogih generacija, ljudi su se razvili do stupnja kad su najveći deo vremena stajali uspravno, oslobodivši tako ruke za lov, skupljanje hrane i stvaranje.