Ortov oblak

 

Ortov oblak je pretpostavljeni ogromni sferni oblak malih ledenih tela koja kruže oko Sunca na udaljenostima od oko 0,3 do 1 svetlosne godine ili više. Nalazi se na spoljnoj granici Sunčevog sistema, verovatno je izvor većine stalnih kometa, a pretpostavlja se da se sastoji od dva odvojena dela – spoljnog sfernog oblaka i unutrašnjeg oblaka u obliku rasejanog diska. Spoljne granice Ortovog oblaka predstavljaju kosmološke granice našeg solarnog sistema i oblasti gravitacione dominacije Sunca. U Ortovom oblaku se nalazi nekoliko stotina milijardi objekata, koji se uglavnom sastoje od leda – kao što su vodeni, amonijakov i metanski led.

Godine 1950. holandski astronom Jan Hendrik Ort (1900–1992) primetio je da nijedna kometa nema orbitu koja bi ukazala na njeno međuzvezdano poreklo. Njegovo objašnjenje je bilo da je Sunce okruženo milijardama tih objekata, koji se samo povremeno mogu primetiti kad ulaze u unutrašnji solarni sistem. Astronomi pretpostavljaju da se materija koja sačinjava Ortov oblak formirala bliže Suncu i da je rasuta duboko u svemir usled delovanja gravitacionih sila velikih planeta u ranoj fazi nastanka Sunčevog sistema. Nije poznato da li se Ortov oblak u svojoj unutrašnjoj regiji stapa u Kojperov pojas, koji ima oblik prstena.

 

ortov oblak slika

 

Iako nema potvrđenih direktnih posmatranja, astronomi veruju da je Ortov oblak izvor svih dugoperiodičnih kometa, kao i kometa Halejevog i Jupiterovog tipa. Spoljni Ortov oblak je samo delimično vezan za Sunčev sistem i zbog toga lako pada pod gravitacioni uticaj kako prolazećih zvezda, tako i same galaksije Mlečni put. Te sile povremeno izbacuju komete iz orbita unutar tog oblaka i šalju ih ka unutrašnjem delu Sunčevog sistema. Sudeći po njihovim orbitama, većina kratkoperiodičnih kometa verovatno potiče iz rasejanog diska, ali neke možda potiču i iz spoljnog oblaka. Iako su Kojperov pojas i rasejani disk posmatrani i mapirani, samo četiri trenutno poznata objekta iza orbite Neptuna (Sedna, 2000 CR105, 2006 SQ372 i 2008 KV42) smatraju se mogućim članovima unutrašnjeg dela Ortovog oblaka.

Estonski astronom Ernst Opik izneo je, 1932. godine, pretpostavku da dugoperiodične komete potiču iz orbitirajućeg oblaka na krajnjoj granici Sunčevog sistema. Ort je razvio tu pretpostavku i postavio hipotezu o postojanju oblaka na osnovu posmatranja orbitalnih karakteristika dugoperiodičnih kometa. Ideja se zasniva na činjenici da prolaskom pored Sunca komete gube deo svoje mase, tako da im je životni vek ograničen na nekih desetak hiljada prolazaka. S obzirom na to što neke komete imaju veoma kratke periode (npr. Halejeva kometa – 76 godina) i što su česta pojava, i kad se to uporedi sa starošću Sunčevog sistema (oko 4,6 milijardi godina), Ort je zaključio da mora postojati neki izvor kometa u prostoru na rubu Sunčevog sistema.

Novije procene govore da je unutrašnja granica Ortovog oblaka udaljena od Sunca od 2000 do 5000 AJ, a procene za spoljnu granicu se kreću od 50000 AJ pa sve do 200000 AJ, što je polovina puta do najbliže zvezde. S obzirom na veliku udaljenost od Zemlje, ni najsavremeniji teleskopi nisu uspeli da snime tela u Ortovom oblaku, ali se pretpostavlja da se on sastoji od oko 500 milijardi kometnih jezgara, koja su potpuno zaleđena zbog slabe radijacije Sunca na toj udaljenosti. Kako je Ortov oblak ogromnih dimenzija, i pored velikog broja kometa one su međusobno udaljene desetinama miliona kilometara. Ukupna masa materije u tom oblaku iznosi oko 40 Zemljinih masa (neke procene idu i do broja 100). Gravitacija Sunca je slaba, tako da na kretanje tela u Ortovom oblaku više utiču susedne zvezde. Spoljni gravitacioni uticaji relativno lako izbacuju komete iz tog oblaka i usmeravaju ih ka unutrašnjosti Sunčevog sistema. Osim obližnjih zvezda, veliki uticaj na kretanje kometa mogu imati i veliki oblaci molekularnog vodonika, od kojeg nastaju nove zvezde i njihovi sistemi, a koji nailaze u proseku jednom u 300 do 500 miliona godina, kao i galaktičke plimne sile koje su posledica različite udaljenosti Sunca i kometa od središta Mlečnog puta. Te sile mogu izbaciti komete iz Ortovog oblaka u međuzvezdani prostor ili ih usmeriti ka Suncu. Zbog toga Ortov oblak jeste izvor dugoperiodičnih kometa.