Uran

 

Uran je sedma planeta po udaljenosti od Sunca, a treća po masi i veličini. Oko svoje ose, koja ima nagib 97,8°, okrene se za 0,718 zemaljskih dana, dok oko Sunca obiđe za 84,02 zemaljske godine, na srednjem rastojanju od 2,87 × 109 km.

Vekovima je Saturn obeležavao spoljašnju granicu Sunčevog sistema, dok 13. marta 1781. nemačko-britanski astronom Vilhelm Heršel nije pronašao Uran, prvu planetu otkrivenu pomoću teleskopa i prvu za koju nisu znali stari narodi. Posmatran sa Zemlje golim okom, Uran liči na jedva vidljivu zvezdu. Ono što ga izdvaja od ostalih planeta jeste njegova neobična osa rotacije, nagnuta za skoro 98° u odnosu na ravan orbite, tako da mu je jedan od polova okrenut Suncu. Takođe, zbog skoro horizontalnog nagiba, godišnja doba su veoma duga. Astronomi pretpostavljaju da se u vreme stvaranja Uran sudario sa protoplanetom i da je tada promenio nagib ose. Uran je, uz Veneru, jedina planeta koja rotira u retrogradnom smeru (u smeru kretanja kazaljke).

 

p uran slika

 

Atmosfera

Uranova atmosfera je izdeljena na pojaseve kao i atmosfere ostalih gasovitih planeta. Sastoji se od vodonika (85%), helijuma (12%) i male količine metana i drugih ugljovodonika (3%).

 

Struktura

Dugo se verovalo da je Uranova površina glatka. Hablovim svemirskim teleskopom, međutim, otkriveno je da je Uran dinamična planeta sa krhkim sistemom prstenova i najsjajnijim oblacima u Sunčevom sistemu.

Spoljni omotač, debljine oko 10000 km, sastoji se prvenstveno od vodonika i helijuma, kao i od male količine metana. Unutrašnji omotač, debljine oko 11000 km, verovatno se sastoji od zaleđene vode, metana i amonijaka. O Uranovom jezgru se ne zna mnogo, ali se veruje da je veće od Zemljinog. Jezgro planete, prečnika 10000 km, verovatno se sastoji od silikata i leda. Prema nekim modelima, materija u omotaču i jezgru nije slojevita.

 

Prirodni sateliti

Uran ima 27 satelita, četiri su otkrivena 1787, još deset 1986. zahvaljujući letelici „Vojadžer 2”, a ostali su otkriveni kasnije. Uranovi meseci dobili su imena po književnim junacima Vilijama Šekspira i Aleksandra Poupa, po čemu se razlikuju od drugih satelita u Sunčevom sistemu. Pojedini Uranovi sateliti su veliki, ali većina ima prečnik od nekoliko desetina kilometara. Pet najvećih satelita su Titanija (1578 km), Oberon (1522 km), Umbrijel (1170 km), Arijel (1158 km) i Miranda (472 km).

 

Prstenovi

Kao i sve planete džinovi u Sunčevom sistemu, i Uran ima sistem prstenova, ali su oni mnogo tamniji od Saturnovih, pa ih je teže videti. Jedanaest prstenova, koji su otkriveni 10. marta 1977, kruže oko ekvatora planete, a 1986. godine istraživala ih je i letelica „Vojadžer 2”. Za razliku od Saturnovih, Uranovi prstenovi su veoma uski i između pojedinih prstenova nalaze se velike praznine. Ukupna širina tih prstenova jedva dostiže 170 km, dok su Saturnovi široki oko 80000 km i svetle tri miliona puta jače od Uranovih.

 

Magnetosfera

Za razliku od drugih planeta, Uranovo magnetno polje potiče iz omotača, a ne iz jezgra. To magnetno polje je pedeset puta jače od Zemljinog, a njegov centar nije planeta, već je ono nagnuto 60° u odnosu na osu rotacije. Da je to slučaj sa Zemljom, severni magnetni pol bio bi u Africi, tačnije – u Maroku.

 

Osnovni podaci

• Srednja udaljenost od Sunca: 2 870 658 186 km
• Ekvatorijalni poluprečnik: 25362 km
• Masa: 8,68103 × 1025 kg
• Gustina: 1,27 g/cm3
• Površinska gravitacija: 8,87 m/s2
• Period rotacije: 0,718 zemaljskih dana
• Period revolucije: 84,016846 zemaljskih godina
• Srednja orbitalna brzina: 24477 km/h
• Prirodni sateliti: 27
• Prstenovi: da