Venera je druga planeta po udaljenosti od Sunca, a šesta po masi i veličini. Ta planeta je po svojim karakteristikama gotovo identična Zemlji: prečnik – 0,95 Zemljinog, masa – 0,81 Zemljine, gustina – 0,95 Zemljine, gravitacija – 0,9 Zemljine. Venera se oko svoje ose, koja ima nagib 177,3°, okrene za 224,55 zemaljskih dana, dok oko Sunca obiđe za 0,62 zemaljske godine, na srednjem rastojanju od 1,08 × 108 km, po gotovo kružnoj putanji. Usled veoma spore rotacije, jedna godina na Veneri ima samo 0,92 zemaljska dana. Takvu veoma čudnu rotaciju mogao je da prouzrokuje sudar sa nekim velikim nebeskim telom u dalekoj prošlosti. Drugo objašnjenje je da Venera nije oduvek bila član Sunčevog sistema već ju je gravitacija zarobila i primorala da ostane u Sunčevoj orbiti. Osim toga, nagib ose planete iznosi 177,3° tako da na Veneri praktično nema godišnjih doba. Na Veneri nema vode. Američka robotska sonda poslata na Veneru 1978. pronašla je neke dokaze da je u njenoj atmosferi možda bilo vodene pare pre nekoliko stotina miliona godina, ali danas nema tragova vode. Venera je, uz Uran, jedina planeta koja rotira u retrogradnom smeru (u smeru kretanja kazaljke), zbog čega na Veneri Sunce izlazi na zapadu. Venera nema nijedan prirodni satelit.
Atmosfera
Atmosferu Venere otkrio je ruski naučnik Mihail Lomonosov, 6. juna 1761. godine, posmatrajući njen prolazak preko Sunčevog diska. To je izuzetno retka pojava koja se posle posmatranja Lomonosova desila još svega tri puta. Venera ima za život nepovoljnu atmosferu bogatu ugljen-dioksidom, čiji je sadržaj čak 97%, dok preostalih 3% čine azot i ostali elemenati u tragovima. Njena atmosfera, visine 80 km, bila je pre oko četiri milijarde godina slična Zemljinoj, dok je danas Venerina atmosfera po masi 1000 puta veća od Zemljine, zbog čega je atmosferski pritisak 90 puta veći nego onaj na Zemlji.
Temperatura na površini Venere relativno je stalna (između noćne i dnevne temperature gotovo da nema razlike), a sveopšte prisustvo ugljen-dioksida u njenoj gustoj atmosferi proizvodi efekat staklene bašte, povećavajući temperaturu na 462 °C. Naime, ugljen-dioksid je prozračan za sve vidljive i ultraljubičaste zrake, ali veoma dobro apsorbuje toplotno, odnosno daleko infracrveno zračenje. Zato znatna količina energije dolazi na površinu planete u obliku vidljive svetlosti, ali se zračenje zagrejane površine apsorbuje u atmosferi. Zbog toga je Venera toplija od Merkura iako je udaljenija od Sunca i do nje dopre samo 20% sunčeve svetlosti. Gusti oblaci, koji se sastoje od prašine i sumporne kiseline, odbijaju preostalu svetlost i ostavljaju Veneru u večnoj tami, zbog čega se sa njene površine ne vide zvezde.
Blistavost Venere takođe je uzrokovana njenom debelom, zagušujućom atmosferom koja odbija sunčevu svetlost. Posmatrano sa Zemlje, Venera može biti toliko sjajna da se vidi i tokom dana, a noću je posle Meseca najsjajnije telo na nebu (poznata je kao zvezda Danica). Zbog toga je kretanje Venere bilo poznato većini drevnih civilizacija.
Struktura
Površina Venere je stenovita i suva. Uglavnom ima reljef vulkanskog porekla koji se sastoji od ravnica i visokih regija. Njena površina nije uvek bila ista – današnja površina stara je 500 miliona godina, a stenoviti pejzaž koji je danas vidljiv stvoren je intenzivnom vulkanskom aktivnošću. Vulkanske stene prekrivaju 85% planete, koja je ispresecana prostranim dolinama i ogromnim rekama lave, kao i brojnim planinama. Tokovi lave stvorili su mnoštvo rovova, od kojih su neki veoma široki.
Silikatna Venerina kora, debljine od 25 do 160 km, deblja je od Zemljine. Omotač od istopljenih stena čini veći deo planete. On zadržava Sunčevo zračenje i debljine je oko 3000 km. Veruje se da je jezgro planete, prečnika oko 6000 km i temperature oko 8000 °C, slično Zemljinom i da sadrži metale (gvožđe i nikl) i silikate. Venera nema magnetno polje, što je najverovatnije posledica njene spore rotacije.
Venerine mene
Pošto se Venerina orbita nalazi unutar Zemljine i ona, kao i Merkur, pokazuje smenu faza, što je još 1610. godine ustanovio italijanski astronom Galileo Galilei. Posmatrano sa Zemlje, osvetljenost Venere na putu oko Sunca varira u zavisnosti od njenog položaja u odnosu na Sunce i Zemlju. Tako Venera ima mene slične Mesecu. Tokom elongacija, kad je najudaljenija od Sunca, čini nam se da je najsjajnija (tada je osvetljeno oko 27% njenog diska).
Misija „Magelan”
Veneru je od 1990. do 1994. istraživala svemirska letelica „Magelan”, koja je imala radar za snimanje površine planete kroz njenu gustu atmosferu. To je bila najznačajnija misija koja je, u odnosu na prethodne, napravila ogroman pomak u našem saznanju o površini i sastavu Venere. „Magelan” je lansiran 4. maja 1989, a 10. avgusta 1990. stigao je u okolinu Venere i počeo da kruži oko nje kao satelit, šaljući dragocene podatke. Njegov osnovni zadatak bio je da u prvoj fazi rada, koja je trajala 243 zemaljska dana (jedan period Venerine rotacije), sa veoma velikom preciznošću izradi topografsku mapu oko 70% Venerine površine, i da skupi podatke o planeti u toku njenog potpunog obilaska oko Sunca. Osim toga, „Magelan” je istražio opšti karakter geologije Venere, udarne kratere i vulkanizam. Neki od podataka koje je poslao ukazuju da na Veneri još postoje aktivni vulkani.
Osnovni podaci
• Srednja udaljenost od Sunca: 108 209 475 km
• Ekvatorijalni poluprečnik: 6051,8 km
• Masa: 4,86732 × 1024 kg
• Gustina: 5,243 g/cm3
• Površinska gravitacija: 8,87 m/s2
• Period rotacije: 243,018 zemaljskih dana
• Period revolucije: 0,61519726 zemaljskih godina
• Srednja orbitalna brzina: 126 074 km/h
• Temperatura na površini: 462 °C
• Prirodni sateliti: 0
• Prstenovi: ne