Nikolo Makijaveli

 

n. makijaveli

Rođen je 3. maja 1469. u Firenci. Bio je italijanski državnik, pisac, filozof, istoriograf i politički teoretičar, jedan od utemeljivača politikologije. Oslobodio je politička razmatranja teoloških, moralnih i metafizičkih koncepata i začetnik je ideje nacionalne države. Od 1494. do 1512. radio je u državnoj službi, a na vlasti se uzdigao nakon 1498. godine, posle zbacivanja Đirolama Savonarole, dominikanskog monaha koji je jedno kratko vreme bio vladar Firence. Budući da je četrnaest godina radio kao diplomata, susretao se sa najmoćnijim ličnostima u Evropi. Držao je važne diplomatske propovedi u prisustvu Čezarea Bordžije i pred Svetom stolicom, gde je imao priliku da se bliže upozna sa političkim spletkama koje su ojačavale državu. Upoznao je mnoge svetske vladare i video kako su se upravo ti uticajni i moćni ljudi služili raznim prevarama da bi se održali na vlasti. To iskustvo poslužilo je Makijaveliju za pisanje jednog od najznačajnijih političkih dela svih vremena, pod naslovom Vladalac, gde navodi i opisuje mnoge strategije i zverstva koje su sprovodili pojedini veliki vladari u nameri da sačuvaju svoju moć, iako je to podrazumevalo svakakve zločine. Kad se porodica Mediči vratila na vlast 1512. godine, izgubio je državnu službu, a naredne godine bio je uhapšen i mučen pod optužbom da je kovao zaveru. Iako je ubrzo pušten, bilo mu je zabranjeno da radi u javnoj službi. Umro je 21. juna 1527. u Firenci.

Napisao je više od trideset dela, a najpoznatija su: Rasprava o Titu Liviju (dovršena 1518), komedija Mandragola (objavljena 1524), Istorija Firence (dovršena 1525) i Vladalac (objavljen 1532).

 

„Vladalac” (Il principe)

To čuveno delo, koje je Makijaveli napisao 1513. godine, ali je objavljeno tek 1532, pet godina nakon njegove smrti, bilo je priručnik za vladare. Iako je posvećeno Lorencu de Medičiju, tadašnjem vladaru Firence, ono nije uspelo da Makijaveliju pribavi njegovu naklonost. Makijaveli je smatrao da je Vladalac objektivan opis političke realnosti, a teorije koje je u njemu izneo opisuju strategije koje vladar može da koristi da bi održao svoju vlast ili da bi je preuzeo. Pošto je smatrao da je ljudska priroda podmitljiva, grabljiva i okorela u sebičnosti, preporučio je bezočnu lukavost kao najpodesniji način sprovođenja vlasti. Iako je izazivala divljenje zbog piščeve britke i blistave inteligencije, ta knjiga je široko osuđivana kao cinična i amoralna. Često su je smatrali za priručnik svireposti, traktat političkih prevara i moralnih izopačenosti, što je verovatno i istina. U novije vreme, pojedini istoričari smatraju da je Vladalac u stvari satira.

Makijaveli je u tom delu, u suštini, izneo shvatanje da vladar ne treba da bira sredstva da bi postigao cilj, iz čega je kasnije izveden pojam „makijavelizam”, koji je dobio značenje prevrtljivosti, beskrupuloznosti i manipulativnosti. Pojedini sociolozi i psiholozi koriste taj termin i da opišu čovekovu sklonost da vara i manipuliše drugim ljudima radi lične koristi. Makijavelizam se smatra jednim od tri poremećaja ličnosti, pored narcisoidnosti i psihopatije, koji čine „tamno trojstvo”.