Devet Zevsovih i Mnemosininih kćerki: Polihimnija („bogata himnama”), Klio („ona koja slavi”), Melpomena („pevačica”), Talija („svečana”), Uranija („nebeska”), Erato („ona koja izaziva čežnju”), Terpsihora („igračica”), Euterpa („ona koja razgaljuje”) i Kaliopa („lepoglasna”). Rođene su nedaleko od vrha Olimpa. Tu, kraj dvorova Harita i Himerosa, one su imale divnu palatu i mesto za igru; odatle su odlazile ocu na Olimp, uz pesmu od koje se orila cela zemlja. I u Beotiji, na vrhu Helikona, muze su igrale oko Zevsovog žrtvenika i svoja nežna tela kupale u vodama Permesa, Hipokrene i Olmeja. Njihova pesma u slavu Zevsa i ostalih bogova ne prestaje ni noću.
Muze prilaze i ljudima da im objave prave istine, ali i mnoge laži slične istini. One pesnicima ulivaju božansku pesmu da slave budućnost i prošlost, pogled zadržavaju i na ponekom kralju, a po njegovom jeziku nakapaju slatku rosu da bi mu sa usana tekle medene reči. Srećan je svaki onaj koga muze zavole, jer tada izgovara najlepše besede i sposoban je da peva o slavi drevnih junaka i blaženim olimpskim bogovima. Najčuveniji mitski pevači sinovi su pojedinih muza (Orfej, Lin).
Pripoveda se da su muze Harmonijine, Apolonove ili Uranove i Gejine kćerke. Prema beotskom mitu, najpre su bile tri muze: Meleta (Vežba), Mnema (Pamćenje) i Aoida (Pevanje). Aloadi, braća Ot i Efijalt, prvi su na Helikonu prineli žrtve trima muzama, i one su tu poštovane sve dok jedan Makedonac, po imenu Pijer, nije došao do Helikona i uveo kult devet muza. Neki kažu da je Pijer imao devet kćerki, devet lažnih muza (Pijeride), koje su se takmičile sa pravima.
Muze pevaju uz Apolonovu svirku i razgaljuju srca bogova na Olimpu. Svojom pesmom oduševljavaju goste na Kadmovoj i Harmonijinoj svadbi, kao i na Pelejevom i Tetidinom venčanju. Prisustvovale su i Ahilovom pogrebu. Osim na Helikonu, muze često borave u Pijeriji i na podnožju Parnasa, kraj izvora Kastalije. Tu ih u pesmi i igri predvodi Apolon, a u zimskim mesecima pridružuju se i Dionisu.
Muze strogo kažnjavaju one koji se drznu da se sa njima takmiče u pevanju. Tako su Pijeride, posle takmičenja sa muzama, pretvorene u ptice, sirene su ostale bez perja, a pevač Tamirij je izgubio vid i dar pevanja.
Sa usana muza neprekidno teče božanska pesma i one nadahnjuju pesnike i pevače da stvaraju dela koja otklanjaju tugu i brige. Pesnik se obraća muzama da mu daju nadahnuće i besmrtnost, a filozofi ih mole za dobre ideje. Tek kasnije je za svaku od muza vezana određena stvaralačka delatnost i pridodati su im odgovarajući atributi. Tako Erato, sa žičanim instrumentom u rukama, postaje zaštitnica lirske poezije, posebno ljubavnog pesništva; Euterpa, zaštitnica sviranja na fruli, prikazana je sa dvojnicama; Kaliopa, sa svitkom i pisaljkom, nadahnjuje epsko pesništvo i nauku, a Klio, sa poluotvorenom knjigom u rukama, postaje zaštitnica istorije. Melpomena, zaštitnica pevanja i tragedije, drži u ruci tragičnu masku, Heraklovu batinu i venac od vinove loze. Polihimnija, zaštitnica himni, predstavljena je bez atributa, uvek zamišljena i ozbiljna; zaštitnica igre Terpsihora prikazana je sa lirom ili plektronom; Talija, zaštitnica komedije, okarakterisana je komičnom maskom, vencem od bršljana i krivim štapom, a Uranija, zaštitnica astronomije, prikazana je sa globusom.
Muze – božanska bića koja poučavaju i pomažu pesnike, muzičare, igrače i mislioce – prvobitno su nimfe izvora i potoka, ali su s vremenom postale božanstva pesme i poetske inspiracije jer se verovalo da tekuća voda daje proročko nadahnuće, odnosno da iz proricanja nastaje poezija. Muze su najpre poštovane u Pijeriji i Beotiji; Pijerija je i domovina čuvenih tračkih pesnika i pevača, kao što su Orfej, Lin, Tamirij i Muzaj, a tu su i muze povezane sa Dionisovim kultom. U svetilištu muza na Helikonu priređivane su svake pete godine velike svečanosti, sa muzičkim takmičenjima (Muzeja). Kult muza je vezan za sva mesta gde se neguju nauka i umetnost – za škole, gimnazije i filozofske krugove. Na tim mestima su postavljane statue muzama.
U likovnoj umetnosti muze su predstavljane na vazama crnofiguralnog i crvenofiguralnog stila, ali se tek od helenističke epohe prikazuju i u monumentalnoj umetnosti. Poznat je reljef iz Mantineje (oko 330. do 320. godine stare ere) i grupa muza koja je možda rad skulptora Filiska sa Rodosa (III vek stare ere). Arhelaj iz Prijene prikazao je Homerovu apoteozu u u prisustvu muza (oko 125. godine stare ere). Poznat je veći broj rimskih sarkofaga sa predstavama muza, a u poznoj antici muze su predstavljane uz pojedine filozofe na diptisima od slonovače.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987