Klitike

 

Pored reči koje imaju akcente postoje i reči koje nemaju vlastiti akcenat. Reči koje nemaju sopstveni akcenat, nego se spajaju u fonetsku celinu sa susednom naglašenom rečju, nazivaju se klitike. Dele se na:

1) proklitike,

2) enklitike.

 

Proklitike

To su reči koje nemaju sopstveni akcenat i koje čine akcenatsku celinu sa rečju iza sebe, tj. stoje (pišu se i izgovaraju) ispred naglašene reči. Proklitike su pre svega predlozi, i to svi koji su jednosložni (do, iz, na, od, u, za itd.), uz to i poneki dvosložni (npr. oko, preko, prema). Takođe su proklitike poneki veznici, kao a, da, dok, i, jer, a uz neke glagole i odrična rečca ne (npr. ne izlazim).

Primeri proklitika:

do sutra,

na stolu,

ne pada,

oko kuće,

u subotu.

 

Enklitike

Pod enklitikom se podrazumeva reč koja nema sopstveni naglasak, nego čini akcenatsku celinu sa rečju ispred sebe, tj. stoji (piše se i izgovara) iza naglašene reči. Pored upitne rečce li (npr. znaš li?), postoje dve veće grupe enklitika:

1) nenaglašeni oblici pomoćnih glagola:

a) kraći oblici prezenta glagola jesam: sam, si, je, smo, ste, su;

b) kraći oblici prezenta glagola hteti: ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će;

c) oblici aorista glagola biti koji ulaze u sastav potencijala: bih, bi, bi, bismo, biste, bi;

2) nenaglašeni oblici ličnih zamenica:

a) oblici za genitiv, odnosno akuzativ u svih šest lica: me, te, ga, je (ju), nas, vas, ih;

b) oblici za dativ: mi, ti, mu, joj, nam, vam, im;

c) nenaglašena povratna zamenica se.

Primeri enklitika:

– mi smo,

– pokaži mu,

– reći ćemo,

– spavao bih,

– vratio se.

Pošto ne može biti akcentovana, enklitika se vezuje za prethodnu naglašenu reč čineći sa njom akcenatsku celinu. Zato ona treba da stoji na drugom mestu u rečenici ili u logički povezanoj celini. Otuda, ako se, na primer, rečenici Ručao je doda lična zamenica u subjektu, ona će glasiti On je ručao (nije moguće On ručao je niti Je ručao). Kao što ne može stajati na početku rečenice, enklitika ne može stajati ni iza zareza (ili kojeg drugog znaka interpunkcije). Pogrešno je, na primer, reći:

– Jelena i Ivana, moje dobre drugarice, su došle malopre.

Treba reći:

– Jelena i Ivana, moje dobre drugarice, došle su malopre.

U slučaju da se samo želi istaći da jesu došle, treba upotrebiti naglašen glagolski oblik:

– Jelena i Ivana, moje dobre drugarice, jesu došle.

Odredbu o drugom mestu ne treba shvatiti doslovno, jer se kao „prva reč” može računati i grupa reči povezanih u izgovornu celinu, na primer:

Manji deo učesnika je iz Kragujevca.