Akuzativ je zavisan padež kojim se označava objekat radnje, pravac kretanja i mesto. Dobija se na pitanje KOGA? (za imenice koje označavaju osobe) ili ŠTA? (za ostale imenice). Imenice u akuzativu ne moraju uvek imati službu objekta u rečenici, već mogu imati i službu priloških odredaba (mesto, vreme, način) i logičkog subjekta.
Akuzativ se može upotrebiti sa predlozima ili bez njih. Najčešći predlozi koji se upotrebljavaju uz akuzativ jesu: kroz, među, na, nad, niz, o, po, pod, pred, u, uz, za.
U rečenici, akuzativ može imati sledeće službe (funkcije):
1. pravi objekat – službu pravog objekta akuzativ ostvaruje samo uz glagole koji označavaju takve radnje za čije je postojanje (ostvarenje) neophodan predmet na kojem će se vršiti (to su prelazni glagoli):
• Nacrtao je kuću.
• Ona piše pismo.
2. nepravi objekat – službu nepravog objekta akuzativ ostvaruje u rečenicama čiji je predikat od glagola koji označavaju radnje koje postoje (vrše se) bez ikakvog predmeta (to su neprelazni i neki povratni glagoli):
• Cveće je kupio za ženu.
• Ona liči na svoju mamu.
3. logički subjekat:
• Filipa svrbi ruka.
• Mog druga interesuju automobili.
4. priloška odredba za vreme:
• Celu noć nije spavala.
• U petak putujemo.
5. priloška odredba za mesto – tu službu akuzativ ostvaruje samo sa predlozima:
• Dete trči niz ulicu.
• Šetali smo kroz šumu.
6. priloška odredba za način – tu službu akuzativ ostvaruje samo sa predlozima:
• Pozdravio se sa svima uz osmeh.
• Spremila se na brzinu.
Naziv akuzativ preuzeli smo iz latinskog jezika, u kojem on glasi accusativus. Postao je od reči accusare, što znači „tužiti, optužiti”, pa se taj naziv može prevesti kao „padež optuživanja”.
Interesantna je priča o grešci koju je pre više od dve hiljade godina napravio rimski pisac Marko Terencije Varon. Naime, on je pogrešno preveo grčki naziv tog padeža na latinski, pa je umesto causativus napisao accusativus. Tako je umesto „padeža uzroka” nastao „padež optuživanja”.
Primeri
• Brod je uplovio u luku.
• On svira gitaru.
• Tako je bilo u ono vreme.