Nominativ

 

Nominativ je osnovni oblik imenice, onaj koji samo imenuje neko biće ili neki predmet. To je nezavisan padež koji označava vršioca radnje, nosioca stanja, zbivanja ili osobine. Dobija se na pitanje KO? (za imenice koje označavaju osobe) ili ŠTA? (za ostale imenice). Imenice u nominativu najčešće imaju službu subjekta u rečenici. Može da stoji samostalno u rečenici, a uvek se upotrebljava bez predloga.

U rečenici, nominativ ima dve osnovne službe (funkcije):
1) gramatički subjekat:
Jelena čita pripovetku.
Vrata mnogo škripe.

2) predikativ (imenski deo imenskog predikata):
• Filip je sportista.
• Ona je balerina.

Nominativ može imati još neke službe u rečenici:
1) atribut:
Moja sestra ne voli sport.
• To je kvalitetan film.

2) apozicija:
• Jelena, moja prijateljica, ima dugu plavu kosu.
• Najbolji učenik, Filip, uvek pomaže drugovima.

3) priloška odredba za vreme – upotrebljava se sa veznikom kao:
• Još kao dete pokazivao je talenat za muziku.
• Znao je šta želi u životu još kao srednjoškolac.

4) priloška odredba za način – upotrebljava se sa veznicima kao i nego:
• Odjeknulo je kao bomba.
• Pretrčao je stazu kao vetar.

Upotreba nominativa van rečenice uglavnom se odnosi na:
1) reč kao odrednicu u rečniku (jenka, ž, finski narodni ples),
2) naslove (Čiča Gorio, Mali princ),
3) nazive ustanova (Pošta, Restoran).

Naziv nominativ preuzeli smo iz latinskog jezika, u kojem on glasi nominativus. Postao je od reči nomen, što znači „ime”, pa se taj naziv može prevesti kao „padež imenovanja”.

 

Primeri
• Izgledala je kao anđeo.
• Kada poraste biće pilot.
On kosi travu.