Navođenje nečijih reči doslovno, potpuno onako kako su izgovorene naziva se upravni (direktni, neposredni) govor. Takvo prenošenje tuđih reči obeležava se posebnim interpunkcijskim znakom – navodnicima [„”]. Navodnici se stavljaju ispred i iza upravnog govora. Reči kojima se u rečenici označava ko govori ili kome pripada upravni govor nazivaju se piščeve reči.
Upravni govor se može pisati na tri načina:
1. Piščeve reči: „Upravni govor”, npr.:
• Učiteljica reče: „Današnja lekcija nije teška.”
Piščeve reči su ispred upravnog govora.
2. „Upravni govor”, piščeve reči, npr.:
• „Današnja lekcija nije teška”, reče učiteljica.
Piščeve reči su iza upravnog govora.
Ako je rečenica koja se navodi upitna ili uzvična, iza nje se ne piše zarez nego upitnik ili uzvičnik, a navodnici se pišu iza interpunkcijskog znaka, npr.:
• „Da li je današnja lekcija teška?” upita učiteljica.
• „Budite mirni!” podviknu učiteljica.
3. „Upravni govor”, piščeve reči, „upravni govor”, npr.:
• „Današnja lekcija”, reče učiteljica, „nije teška.”
Piščeve reči su između dva dela upravnog govora.
Kada se nečije reči ne navode doslovno, od reči do reči, koristi se neupravni (indirektni, posredni) govor. On se dobija kada se tuđe reči prenose posredno, prepričavanjem, uz upotrebu rečce da. Tako se zadržava smisao upravnog govora, ali ne i njegov oblik, npr.:
• Jelena reče: „Ivana, sviđa mi se tvoja jakna.”
• Jelena je rekla Ivani da joj se sviđa njena jakna.