Književno-naučne vrste

 

U književnosti postoje dela koja čine prelaz od književnosti ka nauci i obrnuto. Predmet prikazivanja u tim delima jeste neki istorijski događaj, život značajnih ljudi, savremeni život, uopšte stvarni život, događaji i ljudi koje je autor video. Izlaganje je, najčešće, u pripovednoj formi i prožeto ličnim osećanjem. Ponekad su književno-naučna dela bliža književnosti, ponekad nauci, ali svako od njih sadrži, u većoj ili manjoj meri, i književne i naučne odlike. Prema načinu prikazivanja, književno-naučne vrste imaju osobine književnosti, a prema predmetu prikazivanja pripadaju nauci.

U književno-naučne vrste spadaju:
1) biografija,
2) autobiografija,
3) memoari,
4) dnevnik,
5) putopis,
6) esej,
7) reportaža.

Biografija je delo u kojem se opisuje život neke značajne ličnosti: državnika, političara, umetnika, naučnika itd. Pisac biografije može opisivati ceo život značajne ličnosti ili samo jedan period iz života te ličnosti. On ne sme ništa izmišljati, a svoje delo piše na osnovu pisanih dokumenata ili pričanja živih ljudi, stvarnih očevidaca. U biografiji se opisuje rad ličnosti, njen fizički izgled i osobine, doživljaji, događaji, uopšte sve što doprinosi celovitom prikazivanju određene ličnosti. Biografija mora biti pisana zanimljivo. Ako pisac nađe neki pisani podatak, treba snažno da ga oživi, ali ne sme menjati istinu. Pisci biografija ukazuju na ličnosti visoke ljudske vrednosti, uzore na koje se treba ugledati. Što je veći značaj za društvo ličnosti čiji se život opisuje, to biografija ima veću društvenu i istorijsku vrednost.

Autobiografija je delo u kojem autor opisuje svoj život, obično od rođenja pa do pozne starosti, ili samo neke delove svog života. Ona se piše po sećanju, a budući da pisac govori o sebi i na osnovu sećanja, uvek postoji mogućnost da nešto preuveliča ili umanji, da zbog lične afirmacije ponešto izostavi, da zbog ljubavi ili mržnje prema nekome ili nečemu da veći ili manji značaj nekom doživljaju ili događaju. Autobiografija može imati veliku vrednost ako su pojedinosti raznih događaja ili doživljaja odabrane i stvarne, ako je stil živopisan i zanimljiv i ako se u njoj pominju ličnosti sa kojima je autor dolazio u dodir.

Memoari su književno-naučno delo u kojem autor iznosi svoje uspomene o događajima koje je doživeo (kao savremenik ili učesnik) i o ljudima koje je poznavao. Pri pisanju memoara pisac mora paziti na istorijsku tačnost, tj. mora biti objektivan. Pisci memoara beleže svoja sećanja na ljude i događaje posle dužeg razmišljanja, što znači o onome što je već prošlo. Njima se može verovati, ali se moraju poznavati istorijske činjenice. Memoari jesu istorijski spis, ali istovremeno i poprilično autobiografija. Memoare pišu državnici, naučnici, umetnici i zato memoari predstavljaju važan izvor za proučavanje jednog vremena.

Dnevnik je književno delo u kojem pisac prikazuje ljude i događaje svoje sredine i svog vremena, a uz to opisuje i svoja osećanja i razmišljanja. Ako dnevnik sadrži bitne i značajne istorijske podatake, onda ima veliku vrednost za istoričare. Dobar dnevnik odlikuje se iskrenošću i neposrednošću. U njemu se nalaze datum i mesto odvijanja događaja ili doživljaja. On je lična istorija, ali paralelno sadrži istorijske događaje koji su uticali kako na društvo tako i na sudbinu autora. Dnevnik piše osoba snažnog duha koja želi da sačuva svoja osećanja i misli povodom raznih događaja u sopstvenom životu, kao i u društvu u kojem je živela. Oblici saopštavanja mogu biti različiti, u vidu priča, pesama, monologa, dijaloga, pa je dnevnik najslobodnija forma pisanja.

Putopis je vrsta književnog dela u kojoj pisac iznosi svoje utiske o zemljama i predelima kroz koje putuje. On sadrži geografske, etnološke i istorijsko-kulturne podatke, kao i razne zanimljivosti u vezi sa ljudima raznih krajeva koje je pisac posetio. Putopis je namenjen drugima (čitaocima), pa zato treba da bude pisan zanimljivo i živopisno, da u njemu bude što više tačnih podataka. Ukoliko je putopis konkretniji, stil osećajniji, podaci slikovitiji, utoliko on ima veću umetničku vrednost. Kao književno-naučna vrsta postepeno se gubi zbog sve češće televizijske, novinske i radio reportaže.

Esej je kraći spis, rasprava kojom autor iznosi svoj stav o nekom književnom, političkom, umetničkom, moralnom, društvenom, naučnom problemu. Pisac eseja detaljnije osvetljava određeni problem ili neki njegov deo. Mnogi eseji oblikovani su lepim stilom, dubinom misli, pa čak i lirskim tonovima.

Reportaža je priča kojom se na živ, osećajan, slikovit i zanimljiv način predstavlja savremeni život, ljudi i događaji. Ta književno-naučna vrsta vezana je za razvitak dnevne štampe. Reportaža može biti novinska i umetnička. Novinska reportaža je kratka, živa, ubedljiva slika o svakodnevnom životu i ljudima. U novinskoj reportaži autor ne piše o sebi, već o drugima. On može da iznese stav o ljudima ili pojavama, ali veoma kratko, jasno i konkretno. Umetnička reportaža ima sve elemente kao i novinska reportaža ali je bliža pripoveci, tj. opisuje se jedna ličnost i jedna radnja. Tema je, takođe, iz sadašnjeg života, nešto što je pisac video ili događaj u kojem je i sam učestvovao. Umetničkih reportaža nema mnogo jer su ih njihovi pisci označavali kao pripovetke.