Anegdota je kratko, jezgrovito prozno delo u kojem nije široko razvijena radnja. Ona sadrži jedan važan trenutak koji pokazuje nešto karakteristično, bitno o jednoj ličnosti, nekom mestu ili događaju. U njoj je sve svedeno na najmanju meru, sam događaj, opis, dijalog, a sve u nameri da njen kraj bude što efektniji, uspešniji, blistaviji. Naši preci su pomoću anegdote smehom napadali neprijatelja i smehom se branili od njega. Anegdota zrači mržnjom prema osvajačima i onima koji iskorišćavaju narod, a ljubavlju prema potčinjenima i poniženima. Zato se na njenom kraju nalazi oštrouman, ubojit odgovor, neretko i zajedljiv. U našim narodnim anegdotama često se pominju Era, Ćosa, Nasrudin Hodža. Te su ličnosti iz naroda slabijeg fizičkog izgleda, ali su veoma mudre, dosetljive, lukave. Pored tih ličnosti, u njima se često pominje i određena grupa ljudi koja je predmet ismevanja. To su uglavnom popovi, age, begovi, trgovci, svekrve i tašte.
Naš narod je vekovima bio žrtva robovanja i ispaštanja, i zbog toga je u anegdotama neprijatelj bio žrtva njegove ironije. Osveta se vezuje za Eru koji je prepredenjak, šeret, dovitljivac, ali ume da bude mudrac i osvetnik. Era doskače agama, begovima, kadijama, uopšte Turcima, njegovi postupci isti su kao i postupci naroda, a njegova mržnja prema turskim osvajačima jeste mržnja naroda. Ćosa je mudrijaš, prevarant, lukav i račundžija. On, iako slabog fizičkog izgleda, svojom mudrošću pobeđuje čak i mnogo jače od sebe, pa i same džinove. Nasrudin Hodža je nesnalažljiv, nespretan i naivan, ali ipak sposoban da nadmudri svoje protivnike.
Naše narodne anegdote su Ero i kadija, Ero i Turčin, Ero s onog svijeta, Ćosa i ugursuz, Bolje smokve nego rotkve, Pun tanjir vode, Šljive za đubre i druge.