U afričko-karipskom kultu vudua, zombi predstavlja biće čiju je dušu zaposela neka druga osoba putem zle magije i čijim telom u potpunosti raspolaže osoba koja je obavila obred. Prema opšteprihvaćenom značenju, zombi je stvorenje koje se diže iz mrtvih da bi vršilo zlodela. Stanovnici Haitija, postojbine vudua i zemlje u kojoj je taj kult veoma rasprostranjen, veruju u zombije, mrtve ljude koje oživljava crni mag pomoću vudu rituala, koji predstavljaju mešavinu afričke magije i religije. Međutim, oni ne oživljavaju sasvim. Zombi može da diše, jede, pije, radi, čak i da govori; može da obavlja sve fizičke aktivnosti živog čoveka, ali ne imajući svest o tome šta čini. Mogu se prepoznati po pogledu i izrazu lica – oči su im uvek nepomične, pogled neodređen, a lice bezizražajno. Zombiji su više mrtvi nego živi, oni su kao roboti od krvi i mesa, lišeni su osećanja, nemaju kontrolu nad sobom i ne sećaju se ničega iz prethodnog života. Takođe, oni ne razumeju šta im se dešava i njima se može lako manipulisati, jer ne poseduju inteligenciju. Zombi je obično telo kojim upravlja bokor – okrutni vrač koji magijom pretvara mrtvace u bezumne robove. Reč „zombi” pojavljuje se u mnogim afričkim jezicima, a veruje se da potiče od reči zumbi, koja se u Zairu odnosi na medijume, utvare i duhove pokojnika, dok je u Kongu njeno značenje „fetiš”. Ista reč, zombi, takođe se odnosi na boga sa likom zmije, božanstva pojedinih naroda istočne Afrike. U savremenom vudu značenju, odnosi se na božanstvo zmije koje oživljava mrtvaca koga je vrač odabrao da mu bude sluga.
Na Haitiju postoji mnogo priča o zombijima. Mnogi tvrde da su videli mrtvace kako rade na poljima pamuka, šećerne trske i kafe. Neki kažu da su videli svoje rođake kako poput ludaka lutaju ulicama grada, što im ne bi bilo čudno da nisu bili u pitanju rođaci preminuli nekoliko meseci ranije. Postoje i oni koji veruju da zombiji nisu mrtvi već živi ljudi kojima je mag vradžbinom oduzeo razum da bi ih koristio kao robove. U svakom slučaju, ono što je sigurno je da se velika većina Haićana plaši vračeva koji imaju moć da pretvore mrtvog čoveka u zombija. Kako bi sprečili mogućnost da članove njihove porodice pretvore u žive mrtvace, Haićani imaju običaj da prekrivaju grob masivnim kamenim pločama i na taj način ih zaštite od skrnavljenja. Oni koji ne mogu da priušte tako skup grob nadgledaju pokojnika danima, čekajući da telo istruli i postane neupotrebljivo. Nekada se pored pokojnika ostavlja nož da bi mogao sam da se brani od vrača. Oni najzaplašeniji da će njihovi najdraži biti pretvoreni u zombije primenjuju još ekstravagantnije odbrambene mere. Neki ubrizgavaju otrov u telo pokojnika, ili ga sakate nožem, a ponekad ga drugi put ubijaju, za svaki slučaj. Manje drastična mera je da se u grob stave igle sa odrezanim ušicama i klupče konca, kao i na hiljade sićušnih semenki susama. Smatra se da će tada duh pokojnika biti zauzet bezuspešnim pokušajima da utakne konac u iglu bez ušica i u brojanju semenki susama, pa tako neće čuti dozivanje vrača. Izvan gradova, grobovi se smeštaju što bliže drumovima kako vračevi zbog straha da budu primećeni ne bi krali tela.
Kanadski antroplog i etnobotaničar Vejd Dejvis, profesor Univerziteta Harvard, otputovao je 1982. na Haiti kako bi ispitao legendu o zombijima i došao je do zaključka da se od čoveka može napraviti zombi uz pomoć dve magične mešavine u prahu, poznate u narodu kao zombi prah. Upotrebom prve mešavine žrtva bi bila dovedena u stanje kliničke smrti; njeni rođaci i prijatelji, verujući da je mrtva, sahranili bi je, nakon čega bi je vrač otkopao i oživeo. Zatim bi se uz pomoć druge mešavine, koja ima psihoaktivno dejstvo, upravljalo žrtvom. Dejvis je bio toliko uveren u čudotvorno dejstvo praha da je napisao kultnu knjigu Zmija i duga (objavljena 1985), koja je imala ogroman uticaj na ostatak sveta i pokrenula raspravu o zombijima. Dejvisova knjiga i teorija o zombi prašku izazvale su mnoge kontroverze i nikada nije nezavisno potvrđeno da taj misteriozni prašak zaista deluje. Prema knjizi Zmija i duga snimljen je 1988. istoimeni horor film.
Mnogi ljudi smatraju da ipak postoji racionalno objašnjenje takvih i sličnih slučajeva umrlih ljudi, pokopanih, a mesecima ili godinama kasnije viđanim da su još živi, ali bez razuma i kontrole. Među onima koji ne veruju u natprirodno bio je i Antoan Vilije, francuski lekar koji je godinama živeo na Haitiju. On nije verovao da iko može biti oživljen iz mrtvih. Prema teoriji koju je Vilije zastupao, neki vračevi na Haitiju poznaju droge koje mogu da izazovu duboku obamrlost, koja može da se izjednači sa smrću. Vračevi bi „posle smrti” i sahrane otkopali svoju žrtvu i povratili je u život, ali ne i u normalan život, jer bi pod uticajem tih droga funkcionisanje mozga prestalo. Neki dokazi potvrđuju da je poznavanje takvih droga postojalo u zapadnoj Africi, odakle je dospelo najviše robova na Haiti.