Od svih konja na svetu najpoznatiji je i najčuveniji – trojanski konj. Nastanak te legende, koja živi preko tri hiljade godina, vezuje se za čuveni Trojanski rat, opevanom u Homerovoj Ilijadi. Desetogodišnji rat između Trojanaca i grčkih snaga pod vođstvom mikenskog kralja Agamemnona, prema Homeru, vođen je zbog toga što je Paris, sin trojanskog kralja Prijama, oteo lepu Helenu, ženu spartanskog kralja Menelaja.
Uvidevši da im, posle desetogodišnje neuspele opsade i velikih žrtava sa obe strane (među poginulima je bio i najveći helenski junak Ahil, a kod Trojanaca princ Hektor, zatim sin boginje Eos Memnon i mnogi drugi), neće uspeti da slome Troju, Grci odluče da se u osvajanju toga grada posluže lukavstvom. Sagradili su velikog drvenog konja, u čiju se unutrašnjost mogao smestiti veliki broj ljudi: po nekima pedeset ili sto, a po nekima čak – tri hiljade. Jednog jutra osvanula je pod zidinama Troje ta čudna naprava sa velikim natpisom: „Za svoj srećan povratak u domovinu ovog konja Grci posvećuju boginji Ateni kao dar.” Zatim su spalili svoj logor, ukrcali se na lađe i sa celom flotom tobože krenuli ka Grčkoj, stigavši tek do ostrva Teneda. U utrobi konja ostala je skupina najhrabrijih i najviđenijih ratnika, koje je odabrao Odisej. Među njima su bili: Menelaj, suprug otete Helene, zatim njeni prosioci Amfiloh, Polipet i Talpije, pa junaci Akament, Antiklo, Ehion, kralj Agra Kijanip, vladar Trike u Tesaliji Mahaon, sin Zevsovog miljenika Fileja Meget, mladi i srčani Ahilov sin Neoptolem, vođa Beoćana Penelej, sin kralja Nestora Trasimed i, naravno, sam Odisej.
Zamisao je bila lukava i smela. Grci su računali da će Trojanci, uvereni da su se oslobodili njihove opsade, uvući konja u tvrđavu, a onda će oni, pod okriljem noći, izaći i, na prepad, koristeći iznenađenje, pobiti trojanske ratnike i osloboditi Helenu. Ali šta ako neprijatelj prozre to lukavstvo i odluči da uništi i konja i njegovu posadu pre nego što ih i uvuku u grad?! Na samu tu pomisao grčki junaci su drhtali i mnogima su klecala kolena. Ipak su ušli u konja i očekivali šta će se dalje desiti. Najhrabrije od svih držao se Neoptolem, koji je ušao bez trunke straha i kolebanja, moleći Odiseja da prvi, čim stignu na cilj, izađe i napadne neprijatelja.
Pre odluke da se božanski konj uveze u grad, na trojanskoj strani odigravala se prava drama. Najoprezniji i najmudriji među Trojancima predlagali su da se konj uništi ili bar da se, pre uvlačenja u grad, proveri šta se u njemu nalazi. Tako su savetovali mudrac Kapis i Apolonov sveštenik Laokoon, koji je svoju sumnju, prema rimskom pesniku Vergiliju, iskazivao rečima „bojim se Danajaca (Grka) i kad darove nose” (latinski: Timeo Danaos et dona ferentes). (To je i do danas ostala izreka, koja se upotrebljava kad se želi ukazati na opasnost koja se krije iza nečije preterane ljubaznosti i darežljivosti.) Prihvatanju helenskog dara posebno se oštro suprotstavljala proročica Kasandra, kćerka kralja Prijama. Opijeni radošću zbog prekida grčke opsade, Trojanci, međutim, nisu poslušali svoje mudrace i proroke. Odlučili su da drvenog konja uvuku u grad i proslave veliku pobedu. Pre toga su ipak proverili da li je ta naprava božanska tvorevina ili delo ljudskih ruku. Ako je božanska, verovali su da će na udar koplja iz nje poteći krv. Odisej je to čuo pa je naložio Menelaju da pod koplje podmetne svoje bedro. I krv je zaista potekla. Trojanci su potom uvezli drvenog konja u grad i prineli žrtvu bogu mora Posejdonu kako bi ga umolili da uništi grčke lađe.
Našavši se u srcu neprijateljske tvrđave, skriveni grčki ratnici doživeli su još jedno iskušenje, odolevši mu opet zahvaljujući mudrom i prisebnom Odiseju. Dok je drveni konj sa posadom stajao na gradskom trgu, neverna Helena obilazila je oko njega i pozivala redom sve grčke junake oponašajući glasove njihovih žena. Kad je pozvala Diomeda i svog bivšeg muža Menelaja, Odisej ih je strogim upozorenjem sprečio da se odazovu, a neopreznom Antiklu, koji je već bio zaustio da se javi, svojim snažnim dlanovima zapušio je usta. Tako su skriveni napadači prebrodili i tu opasnost.
Uskoro je pala i noć. Trojanci su se opustili i predali pobedničkom slavlju i veselju uz bogatu trpezu i opojna pića. Bio je to pravi trenutak za napad. Iz utrobe drvenog konja pohrlili su jedan za drugim grčki junaci. Prvi od njih, Ehion, pao je s visine i poginuo (što samo po sebi svedoči o veličini te lukavo sačinjene naprave). Drugi su uspeli da se neozleđeni spuste na tlo i da u žestokom naletu saseku omamljenog i iznenađenog neprijatelja, lomeći njegov otpor iznutra, iz same tvrđave. U isto vreme, Odisejev rođak Sinon, koji se ranije predao Trojancima kako bi ih uhodio, dao je, sa Ahilovog groba, buktinjama znak grčkoj floti da krene i izvrši napad spolja. Tako je za kratko vreme savladana i do temelja srušena čuvena Troja, ona ista Troja koja je tako dugo, punih deset godina, uporno odolevala grčkoj opsadi i napadima. Najviše zasluga za tu pobedu imao je, bez sumnje, drveni trojanski konj.
Legenda kazuje da je lukavstvo sa konjem, kojeg je sagradio vešti neborac Epej, smislio sam Odisej. Neki to pripisuju i Prilisu, vidovnjaku sa ostrva Lezbosa, a neki, opet, Kalhantu, najčuvenijem grčkom proroku u vreme Trojanskog rata. Bilo kako bilo, tek izraz trojanski konj zadržao se do danas, sa značenjem: „onaj koji se negde ubaci ili lukavo uvuče da iznutra podriva, potkopava” ili „lukava, podla prevara”, „lukav postupak, klopka”.
U srpskom i mnogim drugim jezicima ostao je i izraz danajski poklon (ili dar), sa značenjem: „podmukao dar koji donosi nesreću, poklon koga se treba čuvati” (po legendi o drvenom konju što su ga Danajci, tj. Grci, poklonili Trojancima da bi na taj način ušli u grad).
Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010