Zelenaški kapital je onaj kapital (novac i druge vrednosti) koji se stiče na zelenaški način, zelenašenjem ili zelenaštvom – po pravilu, sklapanjem takozvanih zelenaških ugovora. Ovim, naravno, još ništa nije rečeno niti objašnjeno, jer, da bi se shvatilo šta je to zelenaški kapital, prethodno treba znati šta je zelenaštvo, odnosno šta su zelenaški ugovori, i zašto baš zelenaški.
U Maloj enciklopediji Prosveta piše da su zelenaški ugovori – „ugovori kojima neko za sebe ili za drugog pribavlja nesrazmernu imovinsku korist iskorišćavajući nuždu, nedovoljno iskustvo ili lakomislenost svog saugovornika”. Na istom mestu objašnjeno je i zašto se takvi ugovori nazivaju zelenaškim: „Naziv potiče od kupovine žita ’na zeleno’ (pre žetve) koja je predstavljala vrlo unosan posao na štetu zemljoradnika, koji je bio prisiljen da prodaje po vrlo jevtinoj ceni.”
U rečnicima našeg savremenog jezika zabeleženo je da se čovek koji sklapa zelenaške ugovore i bogati se na taj način naziva kod nas zelenaš, a sama ta pojava zelenašenje ili zelenaštvo.
U Rečniku SANU navedeno je dosta primera koji jasno govore o tome šta je, u stvari, zelenaš i u čemu se sastoji zelenašenje, odnosno zelenaštvo. Među njima je i ova konstatacija iz dela Ljubomira Nenadovića Lekcije iz srpskog jezika: „Reč ’zelenaš’ postala je u našim varošima i znači trgovca koji kupuje od potrebnih seljaka žito u proleće, ’na zelen’, po jeftinu cenu.” Pesnik i prevodilac Vladimir M. Jovanović svoje objašnjenje te reči sročio je (1893) u stihovima: „Kad proletos behu teški dani stigli, Svi se zelenaši na zeleno digli – A po što su hteli, po to su uzeli.”
Kasnije je reč zelenaš dobila kod nas i opštije značenje, pa je to svaki onaj (trgovac) „koji daje novac u zajam uz preterano velike kamate, kamatnik, lihvar; pljačkaš, gulikoža”. Tako dr Đorđe Jovanović (1903) piše: „Zelenaši su obično išli na to, da im se dug do roka ne plati, samo da bi mogli posle seljaka drati.” A kritičar Jovan Skerlić uz to dodaje: „Narod grca u dugovima, zelenaši i budžaklijski advokati teraju ga u prosjake.”
I Ivo Andrić, u romanu Gospođica (1945), piše: „Ima već toliko godina kako ona daje novac pod interes. Nema, kažu, takvog kamatnika i zelenaša u celoj Bosni.”
Zelenaštvo je u našim krajevima bilo naročito rašireno u drugoj polovini XIX i početkom XX veka, pa je to imalo odjeka i u književnosti (na primer, u delima Milovana Glišića). A napredni ljudi tog vremena oštro su upozoravali: „U indiferentnosti i neukosti podlegao /je seljak/ iskorišćavanju zelenaškog autonomaškog kapitala.” Zato je, kako konstatuje Skerlić, celi svet „tada osećao potrebu zakona koji će seljaka štititi od… zelenaške eksploatacije.”
U današnje vreme zelenaštvo se smatra nemoralnim činom, zelenaški ugovori pravno ništavnim, a zelenašenje krivičnim delom. Sve to, međutim, ne znači da danas uopšte nema zelenaša i da su potpuno nestale pojave koje se mogu označiti izrazima zelenaški interes, zelenaška kamata, zelenaški ugovor, zelenaška eksploatacija, zelenaški posao, zelenaški dug, pa i – zelenaški kapital. Zato je, u svakom slučaju, dobro znati i imati na umu šta ti izrazi znače.
Literatura:
• Milan Šipka, Zašto se kaže, šesto izdanje, Novi Sad: Prometej, 2010