Mitologija


Mitologija (grčki mythología) predstavlja skup mitova nastalih unutar jedne civilizacije ili naroda, ili u jednom istorijskom razdoblju. Ona se bavi proučavanjem priča fantastičnog sadržaja u kojima su junaci bogovi, polubogovi i heroji. Te priče beleži mit (grčki mýthos). Mit je priča iz narodnog predanja koja govori o natprirodnim bićima, precima ili junacima i njihovim neobičnim, natprirodnim delima. On predstavlja tvorevinu kojom narod na primitivnom stepenu razvoja objašnjava nastanak prirodnih bića i pojava. Mitovi spadaju u prve manifestacije ljudske mašte i nastaju zbog duboke potrebe za metaforičkom interpretacijom svih fenomena sa kojima se čovek susreće tokom života. Stare kulture bile su zasnovane na mitovima i legendama o bogovima i junacima sa božanskim karakteristikama. Njihove priče su se prenosile s kolena na koleno, nadograđujući se i menjajući se u skladu sa potrebama, kao i stepenom razvoja svake epohe.

Nestvarno i stvarno, laž i istina, iskonska glupost i najviša mudrost – to su oduvek oznake za mit, za tradicionalne priče o bogovima i herojima, i to kako u nauci tako i u svakodnevnom životu. Odlučno odbacivanje tih priča iz svih oblasti intelektualnog i civilizovanog života ili, obratno, njihova vatrena odbrana i apologetika odlikuju gotovo sve napise o mitu i dele na nepomirljive tabore istraživače raznih struka, kao i sve one koje interesuje taj fenomen ljudske kulture. O mitu, posebno grčkom, napisano je nebrojeno knjiga, a, ipak, čim racionalna misao objavi o njemu neke istine, on se, kao i ona brojna božanstva o kojima govori, na čudesan način preobražava, izbacujući na površinu mnoga nova priviđenja koja tek treba savlađivati i objašnjavati.


mitologija slika


Poreklo mita

Neprestano zanimanje za mitove tokom vekova dokaz je opšteg priznanja snage koju te pesničke pripovesti imaju. Još se, međutim, vode značajni sporovi oko toga u čemu zapravo leži ta snaga. Za Platona, koji je prvi, koliko je poznato, upotrebio termin mythología, ona nije ništa drugo do kazivanje priča o, najčešće, legendarnim ličnostima. Glavni likovi u tim pričama nisu uvek bogovi, pošto su Grci imali veliki broj heroja, poput Ahila, Herakla, Jasona i Tezeja, da spomenemo samo najčuvenije. Možda je Herakla na njegovih dvanaest teških poduhvata nagnalo neprijateljstvo boginje Here, ali njegovi nadljudski podvizi ipak nemaju prirodu božanskih dela. On ostaje prauzor nepokornog pojedinca. Štaviše, teorija po kojoj mitovi izviru iz rituala, proistekla iz ideje da su oni priče o bogovima, dovodi se u pitanje čak i u zapadnoazijskoj tradiciji, glavnom izvoru navodnih dokaza za tu teoriju. Gilgameš, polubožanski kralj iz vavilonskog epa, opsednut je sopstvenom smrtnošću. Kao i Herakle, sin je božanstva i ljudskog bića, ali u najvećem delu epa on je za pesnika čovek, a ne bog.

Prema drugoj teoriji o poreklu mita, narodna književnost i mitologija gotovo da se ne mogu razlučiti. Neki Eskim je jednom primetio: „Naše priče govore o ljudskim doživljajima, a ono o čemu slušamo nije uvek prijatno. Kada kazujem legende, ne govorim to ja, već iz mene progovara mudrost naših predaka.” Mitovi se tu posmatraju kao narodne priče koje su pesnici preradili, unevši u njih elemente religioznog verovanja. Bilo bi ipak čudno kad neka sveta legenda ne bi crpla pojedinosti iz života – gnev vavilonskih bogova zbog buke koju su ljudi pravili „u prizemlju” pominje se čak i kao uzrok potopa. Mada su stanovnici neba bili zadovoljni što ih je čovečanstvo oslobodilo tereta rada, nisu mogli da trpe ljudsku graju i metež. Stoga su na ljude poslali kosmičku katastrofu u vidu potopa. Mit se od narodne priče razlikuje po takvom naglasku na natprirodnom, koji je takođe odraz zaokupljenosti krajnjim pitanjima ljudskog postojanja. U narodnoj priči pak najvažnija je fabula. Tu antitezu ilustruju Kojot, bog-podvaladžija iz mitologije severnoameričkih Indijanaca, i njegov evropski rođak iz srednjovekovne narodne književnosti, lisac Renar.

Proučavajući život stanovnika Trobrijandskih ostrva u Melaneziji, poljski antropolog Bronislav Malinovski (1884–1942) ustvrdio je kako mit nije prvenstveno ni simboličke ni etiološke prirode. „Mit u primitivnom društvu”, pisao je Malinovski, „odnosno u njegovom prvobitnom obliku, nije puka priča već proživljena stvarnost… potvrđivanje prvobitne, više i mnogo važnije realnosti koja upravlja sadašnjim životom, sudbinom i delovanjem čovečanstva…” To je bilo priznanje postojanja spone između prošlosti i budućnosti koju mit uspostavlja u svakodnevnom životu. Time su takođe odbačeni univerzalistički argumenti psihoanalitičara, koji su tvrdili da stvaralačke slike psihe treba pripisati seksualnom potiskivanju. Teoriju Sigmunda Frojda (1856–1939) prema kojoj je Edipov kompleks „primordijalni izvor… fons et origo svega”, kaže Malinovski, „ne mogu da prihvatim… kao jedinstveno ishodište kulture, organizacije i verovanja”. Karl Jung (1875–1961), drugi kolos psihoanalize, takođe se razišao sa Frojdom o tom pitanju, zaključivši da pojedinac poseduje lično i kolektivno nesvesno: lično nesvesno ispunjeno je materijalom svojstvenim konkretnom pojedincu, dok kolektivno nesvesno sadrži mentalno nasleđe čovečanstva – arhetipove, ili praslike, koji „uvode u našu prolaznu svest nepoznat psihički život iz daleke prošlosti”. Kako je tvrdio Jung, „taj psihički život jeste umstvovanje naših davnih predaka, način na koji su oni sagledavali život i svet, bogove i ljude”.

Problem preistorije

Ako prihvatimo Jungovu teoriju, tada fantazije kolektivnog nesvesnog potiču iz stvarnih iskustava naših dalekih predaka, ljudi koji su živeli pre najmanje milion godina, a preistorijski razvoj, kao ozbiljna oblast istraživanja, ima veliki značaj za istraživače mitologije. Postoji, međutim, realna opasnost od projektovanja ideja koje smo formirali na osnovu poznatih mitologija na malobrojne dostupne arheološke podatke. Neke činjenice su nesporne. Boginji majci u zapadnoj Aziji i Evropi svakako je prethodilo ovaploćenje plodnosti u tzv. figurinama Venere. Te statuete često prikazuju ženu ogromnih grudi, bedara i stražnjice. Poruka im je jasna: najvažnija potreba primitivnih lovačkih i skupljačkih zajednica jeste neprestana plodnost njihovih žena. U preistorijskom pećinskom slikarstvu nailazimo na lik zveri-gospodara. Rogati duh ili vrač lova pojavljuje se na zidovima pećina, baš kao što njegov rogati pandan u ceremonijama današnjih australijskih urođenika izvodi dramske prikaze plemenskih mitova o „snovremenu”, davno minulom dobu kad su duhovi predaka hodali zemljom. Ono, međutim, čega nema u preistorijskoj umetnosti jeste naglasak na ljudskoj žrtvi, koji srećemo u ranim zemljoradničkim društvima. Po svemu sudeći, primitivni lovci nisu poistovećivali ljudsku sudbinu sa vegetativnim ciklusom rasta, zrenja, truljenja, smrti i ponovnog rađanja.

Preistorija je bez sumnje bila stvaralačko razdoblje mita. Ali u civilizacijama prvih ratara, gradovima izraslim na obalama Nila i Inda i u dolini Tigra i Eufrata, zajedno sa mitologijama razvijalo se i sveštenstvo. Sumeri su sebe čak smatrali vlasništvom svojih bogova, obdelavaocima božanskih poseda. Tu su oblikovani i zabeleženi najstariji danas poznati mitovi. Jedino u živoj tradiciji indijske mitologije može se otkriti neposredna veza s tim formativnim periodom mita. Naime, možda su vedska božanstva, koja su poštovali arijski osvajači, potisnuta usled oživljavanja starijih verovanja koja su poticala iz civilizacije doline Inda.


Literatura:
1. Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987
2. Artur Koterel, Rečnik svetske mitologije, Beograd: Nolit, 1998