Didona

 

Kraljica Kartagine, kćerka feničanskog kralja Muta, Pigmalionova sestra. Kad je Pigmalion ubio Didoninog supruga Siharba, ili Aharba, ona je sa svojim pristalicama napustila Tir i otplovila za Libiju. Izbeglice su stigle do ostrva Kipra. Tu su se Didonini pratioci poženili kiparskim devojkama, a zatim su se sa njima otisnuli prema obalama Afrike. Kad su se iskrcali u Libiji, domoroci su ih srdačno prihvatili i ponudili su Didoni u vlasništvo onoliko zemlje koliko može da obuhvati jedna volujska koža. Mudra Didona isekla je kožu na sasvim tanke trake i njima omeđila prostranu površinu. Kolonisti su odlučili da tu podignu grad. Na mestu gde su u zemlji našli povoljno znamenje – glavu konja kao predznak ratničke sreće – podigli su Kartaginu.

Kasnije, u vreme kad je Kartagina postala moćna, libijski kralj je zaprosio Didonu i zapretio kolonistima da će uništiti grad ako njihova kraljica odbije da postane njegova žena. Didona, koja je želela da ostane verna seni svog muža, odgodila je venčanje za tri meseca. Kad je prošao taj rok, ona je, pod izgovorom da hoće da prinese žrtvu, podigla veliku lomaču, a zatim se sa krova obližnje kuće bacila u plamen.

U kasnijem predanju Didona je kćerka feničanskog kralja Bela ili Metresa. Posle Belove smrti, Pigmalion je postao kralj Tira i sukobio se sa Didoninim bogatim suprugom Sihajom. Da bi se domogao Sihajevog bogatstva, Pigmalion je ubio svog zeta pokraj žrtvenika. Taj zločin je ostao tajna sve dok se jedne noći Sihaj nije javio Didoni u snu i ispričao joj Pigmalionovo nedelo. On joj je istovremeno otkrio mesto gde je pod zemljom sakrio svoje blago i savetovao je da odmah napusti otadžbinu. Didona je potajno sakupila veliku pratnju, kojoj su se pridružili svi oni koji su mrzeli kralja, a zatim se, zajedno sa blagom i pristalicama, ukrcala na lađu i otplovila u Libiju.

 

didona slika

 

Kolonisti iz Tira osnovali su u severnoj Africi Kartaginu, koja se još gradila u vreme kad je trojanskog princa Eneju bura bacila na obale Afrike. Po savetu svoje majke, boginje Venere, Eneja je došao na Didonin dvor, gde ga je kraljica srdačno primila (slika iznad). U njegovu čast Didona je priredila veliku gozbu, a Venera je na njen dvor poslala Amora, u vidu malog Enejinog sina Askanija, da u kraljičinom srcu rasplamsa ljubav prema strancu. Kad je Eneja ispripovedao poslednje događaje iz Trojanskog rata, Didona, koju je očarala ta priča, poverila je sestri Ani da se zaljubila u lepog došljaka. Sutradan su Eneja i Didona krenuli u lov. Boginja Junona, koja je po svaku cenu želela da zadrži Eneju u Kartagini, poslala je tog dana strašnu oluju, koja je primorala Didonu i Eneju da se sklone u jednu pećinu. Tu su se kraljica i njen gost prepustili svojoj ljubavi. Njihova sreća nije dugo trajala. Libijski kralj Jarba, koji je ranije prosio Didonu, izmolio je od Jupitera da stranca što pre udalji sa afričkih obala. Pošto je sudbina odredila da Rim bude sagrađen na italskom tlu, Jupiter je, preko Merkura, naredio Eneji da odmah napusti Kartaginu. Didona je uzalud pokušavala da zadrži voljenog čoveka; kad je Eneja sa svojim drugovima potajno napustio Afriku, ojađena i osramoćena kraljica udaljila je sestru Anu i Sihajevu dojkinju Barku, a zatim je na velikoj lomači oduzela sebi život Enejinim mačem. Na samrti je proklela ljubavnika da mu se na putu ispreče brojni neprijatelji, da se rastane od sina, da mu izginu svi ljudi i da ne uživa ni vlast ni dug život, već da nađe grob u pesku.