Čuveni trojansko-rimski junak, Zevsov i Dardanov potomak, sin trojanskog princa Anhisa i boginje Afrodite, utemeljivač moći i slave Rima. Kad je na trojanskoj planini Idi poklonila ljubav Anhisu, Afrodita mu je saopštila da će mu roditi sina Eneju, koji će vladati Trojancima. Dete koje je začela sa smrtnikom boginja je odmah po rođenju poverila nimfama, koje su ga predale ocu tek kad je napunilo pet godina. O njegovom daljem vaspitanju starao se Alkatoj, suprug Anhisove kćerke Hipodamije.
U vreme kad je buknuo Trojanski rat, Eneja je napasao goveda na Idi. Tu se prvi put susreo sa najvećim grčkim junakom Ahilom, koji je napao njegovu stoku. Eneja je pobegao u Lirnes, a kad je Ahil razorio taj grad, trojanskog princa je spasao sam Zevs.
U poslednjoj godini Trojanskog rata Eneja je, zajedno sa Antenorovim sinovima, predvodio Dardance. Zbog svoje izuzetne hrabrosti, uživao je najveće poštovanje Hektora i ostalih Trojanaca. Eneja se najpre sukobio sa Diomedom; Afrodita je pritekla sinu u pomoć, ali ih je Diomed oboje ranio i Eneja je ostao živ samo zahvljajući Apolonu. Po povratku na bojno polje Eneja je ubio Kretona i Orsiloha, a u velikoj bici za brodove sukobio se sa Idomenejem, usmrtio je Afareja i pomogao Hektoru da napusti bitku. Eneja se pred Trojom ponovo susreo sa Ahilom, koji je jedini mogao da ga ubije. U kritičnom trenutku Posejdon se založio da bogovi poštede život Afroditinom sinu, kome je bilo suđeno da produži Dardanovu lozu i da vlada Trojancima posle razaranja Troje.
Poslednjih dana rata Eneja se, sa ocem Anhisom, sinom Askanijem i suprugom Kreusom, sklonio na Idu. Drugi pripovedaju da je on sa svojim ljudima hrabro branio gornji deo grada i da je omogućio ženama, deci i starcima da se sklone na Idu. Tek kad je Troja cela buktala u plamenu, Eneja je, sa iznemoglim Anhisom, nejakim Askanijem i najvećim trojanskim svetinjama, napustio grad (slika ispod). Pri izlasku iz Troje primetio je nestanak voljene supruge i vratio se u grad da je izbavi. Na Idi je Eneja prikupio preživele Trojance i sa njima osnovao nov grad.
Najpoznatija je legenda o putu Eneje i njegovih Trojanaca na zapad, u Italiju. Posle kraćeg boravka na Idi, Eneja je sa svojim ljudima krenuo u Trakiju i Makedoniju, a zatim je, preko Samotrake, Dela, Krita, Strofada, Zakinta i Leukade, stigao na obalu Epira, gde su ga srdačno dočekali Helen i Andromaha. Tu mu je Helen prorekao dug i mučan put, ali ga je i utešio: njegove patnje će se završiti kad osnuje grad na onome mestu na kojem bela svinja, ispod cerovog stabla, doji trideset prasića. Pošto je posetio proročište u Dodoni, Eneja je, preko Jonskog mora, stigao do istočnih obala Italije i, ploveći prema jugu, došao na Siciliju, gde je osnovao gradove Egestu i Elimu. Na Siciliji, u Drepanonu, Anhis je umro. Prema Helenovim uputstvima, Eneja se sa Sicilije uputio prema zapadnim obalama Italije, ali je bura bacila njegove lađe na afričku obalu. Sa svojim ljudima on je izvesno vreme boravio kod kartaginske kraljice Didone, koja ga je strasno zavolela. Pošto je sudbina odredila Eneji da osnuje grad na italskom tlu, Jupiter mu je preko Merkura izdao naredbu da napusti Afriku. Eneja je krenuo iz Kartagine praćen Didoninim kletvama; bura je njegove lađe dovela na obale Sicilije i on je tu, pošto ga je prijateljski prihvatio Akest, priredio pogrebne igre u Anhisovu čast. Eneja je ostavio jedan deo svojih pratilaca na Siciliji, a zatim je krenuo ka Italiji i iskrcao se kod Kume. Tu, u jednoj pećini, susreo je kumejsku Sibilu; ona mu je prorekla da će se na italskom tlu sukobiti sa novim Ahilom, kraljem Turnom, i da će ga Junona i dalje progoniti svojom mržnjom. Na Enejinu molbu da mu omogući silazak u had i viđanje sa Anhisom, Sibila je odgovorila da bogovi to dopuštaju samo onom smrtniku kome pođe za rukom da u mračnoj šumi uzbere zlatnu granu – dar za Prozerpinu, kraljicu podzemnog sveta. Pošto se domogao zlatne grane, Eneja je, u pratnji Sibile, sišao do Harona. Tu je porazgovarao sa senima svojih nesahranjenih drugova, a zatim je stupio u carstvo mrtvih. Tu je susreo Minosa, Didonu i sve junake iz Tebanskog i Trojanskog rata. U Tartaru je Eneja video patnje velikih grešnika, a na poljima blaženih, u Elizijumu, našao je Anhisa, koji mu je predočio sjajnu budućnost Rima i pokazao mu njegove potomke, sve slavne Rimljane.
Kad je izašao iz podzemnog sveta, Eneja je plovio dalje ka severu i stigao u Lacijum, na ušće Tibra. Tu ga je prijateljski primio kralj Latin i obećao mu svoju kćerku Laviniju za ženu, kao i mesto gde će osnovati grad. Tim obećanjima usprotivila se Lavinijina majka Amata, kao i njen verenik rutulski kralj Turno. Junona, koja je mrzela Eneju i sve njegove Trojance, podstakla je Turna da napadne došljake. Po savetu kralja Euandra, Eneja je otišao Tirencima da od njih zatraži pomoć. Za vreme njegovog odsustva Turno je zapalio Enejine lađe i upao u trojanski logor. Kad se Eneja vratio sa trideset savezničkih brodova, Turno je bio prinuđen da odstupi. U toj borbi Eneja je ubio Turnove saveznike, mladog Lausa i njegovog oca Mezencija. Pošto su gubici na obe strane bili veliki, sklopljeno je primirje. Kralj Latin je pokušao da spreči dalje sukobe, ali je Turno odbio da pregovara o miru. U međuvremenu, Eneja je stigao do grada Laurenta, a u borbi koja je usledila, pala je hrabra Kamila. Na vest o njenoj smrti Turno je pohitao u pomoć svojim saveznicima, ali je noć onemogućila dalje borbe. Kad je video da mu je vojska klonula duhom, Turno je odlučio da rat reši dvobojem sa Enejom. Dok su se junaci pripremali za megdan, Junona je, preko Turnove sestre Juturne, navela Rutule da ponovo započnu borbu. U opštem metežu, Eneja je ranjen, a Turno je sa svojim ljudima otpočeo da seje pustoš i smrt među Trojancima. Venera je brzo iscelila sina i vratila ga na bojno polje; on je napao Laurent i izazvao rasulo u redovima neprijatelja. Kad je shvatila da će bitka biti izgubljena, kraljica Amata je oduzela sebi život. Turno je tada pohitao da se obračuna sa Enejom; kad ga je pozvao da podele megdan, vojske su se razdvojile, a Eneja je zakliktao od radosti. Zemlja je zaječala od njihove borbe, u kojoj su se veština i hrabrost stapale u jedno. Turno je svom snagom nasrnuo mačem na Eneju, ali mu se oružje prelomilo i u šaci je ostao samo balčak. Eneja je obezoružanog neprijatelja gonio po polju, sve dok Juturna nije bratu dodala mač. Jupiter je tada nagovorio Junonu da napusti bojno polje i da više ne štiti Turna, obećavši joj da će i posle Enejine pobede domoroci zadržati običaje i jezik svojih praotaca, a da će Trojanci postati Latini i da će se služiti latinskim jezikom. Kad je Junona svog štićenika prepustila sudbini, Jupiter je poslao jednu furiju da uplaši Juturnu i da je otera sa bojnog polja. Istog trenutka Turno je osetio da ga napušta snaga i da mu se bliži kraj. Dok je pogledom tražio sestru, Eneja je zavitlao koplje i ranio ga u bedro. Rutulski kralj je pao na kolena i ponizno zatražio od Eneja da ga živog ili mrtvog vrati starom ocu Daunu. Eneja se za trenutak pokolebao, ali kad je na Turnovim plećima ugledao kajas svog prijatelja Palanta, obuzeo ga je bes i on je zario mač u Turnove grudi (slika ispod).
O daljoj Enejinoj sudbini malo se zna; pripoveda se da je on osnovao grad Lavinijum i da je posle smrti kralja Latina vladao udruženim Trojancima i Latinima. To ujedinjenje ulilo je Eneji hrabrost da zarati protiv znatno nadmoćnijih Etruraca. Latini i Trojanci odneli su pobedu, ali je Eneja poginuo u poslednjem okršaju. Pripoveda se da je sahranjen na obali Numika i da je Venera molila Jupitera da njenog sina preobrazi u božanstvo. Pošto je dobila pristanak od bogova, naredila je Numiku da odnese u more sve što je smrtno u Eneji; njegov božanski deo Venera je pomazala božanskim balsamom i ambrozijom, a zatim je sina uvrstila među bogove. Rimljani su to novo božanstvo nazvali Indiges.
Nastanak legende o Enejinim lutanjima vezen je verovatno za kult Afrodite kao boginje mora i moreplovstva. Njen kult je ustanovljen na obalama Mediterana, u svim oblastima koje se u legendi označavaju kao usputne stanice na Enejinom putu ka Italiji. Arheološki nalazi pokazuju da su Etrurci već na prelasku iz VI u V vek stare ere znali za Eneju i njegovo bekstvo iz Troje. Posredstvom Etruraca ili preko grčke kolonije Kume, Rimljani su prihvatili mit o Eneji; legende o njegovim putovanjima zvanično su prihvaćene početkom III veka stare ere u Rimu i usklađene su sa rimskom osvajačkom politikom. Rimljani su u legendama o Eneji videli mogućnost da se povežu sa najslavnijim bogovima i herojima Troje i Grčke, odnosno da početke svoje istorije pomere u dalju prošlost.
Rimljani su Eneju smatrali ne samo svojim velikim pretkom već su mu ukazivali i božanske počasti. Od I veka stare ere Eneja je povezan sa rodom Julijevaca (gens Iulia), odnosno sa vladajućom carskom dinastijom.
Eneja je prikazivan na vazama crnofiguralnog i crvenofiguralnog stila. Na njima je predstavljan u grčkoj odeći, ređe u frižanskoj, i to najčešće u scenama koje prikazuju borbe ispred Troje, oko Troilovog, Patroklovog ili Ahilovog leša. U rimskoj umetnosti često su prikazivani Eneja i Didona, zatim pogrebne igre povodom Anhisove smrti, Enejin susret sa Sibilom, borbe sa Rutulima i Turnova smrt. Iz Pompeja je poznata jedna karikatura koja prikazuje Eneju, Anhisa i Askanija sa životinjskim glavama.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987