Potomci slavnog trojanskog junaka Eneje; Romul je legendarni osnivač i prvi kralj Rima. Grčko predanje vezuje osnivanje Rima za Romu ili Roma, a rimsko – za blizance Romula i Rema, sinove Rea Silvije ili Ilije i boga Marsa.
Silvije Prok, kralj Alba Longe, ostavio je presto starijem sinu Numitoru. Amulije, njegov mlađi sin, koji je bio bezobziran i željan vlasti, nije poštovao očevu volju već je brata lišio prestola i ubio njegovog sina Lausa. Da bi potpuno zatro bratovljevo potomstvo, on je Numitorovu kćerku Rea Silviju primorao da postane vestalka i time je osudio na večito devičanstvo. Bogovi su osujetili njegovu nameru, jer je bilo suđeno da potomci Rea Silvije podignu velik grad i zasnuju moćnu državu. Mars je pristupio Numitorovoj kćerki i ona je začela blizance – buduće osnivače Rima. Čim je primetio bremenitost svoje bratanice, Amulije ju je stavio pod stražu, a kad je rodila sinove, naredio je da se deca bace u Tibar. Reka je nadošla i Amulijevi ljudi, plašeći se nabujale vode, ostavili su kotaricu sa mališanima kraj obale. Kad se reka vratila u korito, kotarica je ostala u podnožju Palatina, u senci jedne smokve. Vučica, koja je sišla da se napije vode, podojila je blizance i starala se o njima uz pomoć jednog detlića. Kad je pastir Faustul ugledao zver kako nežno liže mališane, odmah je shvatio da su bogovi naklonjeni napuštenoj deci. On je dečačiće poverio svojoj ženi Aka Larenciji, koja ih je odgajila kao rođene sinove (slika ispod).
Romul i Rem su odrasli među pastirima. Vršnjake su nadmašali lepotom, stasom i snagom. Romul je rano pokazao da je predodređen za vođu naroda i svakom je bilo jasno da braći više dolikuje da vladaju nego da se pokoravaju. Dok su ih neki voleli i poštovali njihovu volju, drugi su ih mrzeli i želeli da im napakoste. Kad je jednog dana izbila svađa između Amulijevih i Numitorovih pastira, Rem je uhvaćen i, kao glavni krivac, izveden pred Numitora. Ovaj nije hteo sam da kazni mladića, već ga je odveo Amuliju, koji je ovog puta širokogrudo prepustio odluku bratu. Začuđen Removim naočitim izgledom i otmenim ponašanjem, Numitor ga je upitao za ime i poreklo. Rem mu je odgovorio da je sa bratom Romulom nađen kraj reke, i to u kotarici sa nejasnim natpisima, da ih je zadojila vučica, da su ih othranile zveri, a odnegovao Faustul. U Numitorovom srcu rodila se nada da pred sobom vidi unuka. U međuvremenu je Faustul, koji je bio zabrinut za Removu sudbinu, otkrio Romulu tajnu njegovog porekla. Romul je odmah pohitao Numitoru i ubrzo su se deda i unuci prepoznali. Braća se nisu usudila da otvoreno napadnu Amulija. Dok je Romul skupljao drugove, Rem je podsticao građane Alba Longe da se pobune protiv oholog kralja. Sa velikim brojem pristalica braća su napala i ubila Amulija, a zatim su na presto vratili zakonitog kralja Numitora.
Romul i Rem su odlučili da podignu nov grad na obali Tibra, u blizini mesta gde su na čudesan način spaseni. Odmah je došlo do nesuglasice, jer je Romul hteo da osnuje grad na Palatinu, na mestu zvanom Roma quadrata, a Rem – na Aventinu, na prirodno zaštićenom mestu, koje je, po njemu, nazvano Remonijum. Romul i Rem se nisu slagali ni u daljim planovima za budućnost. Kako su bili blizanci, odmah se postavilo pitanje starešinstva, kao i to ko će dati ime budućem gradu. Da bi izbegli sukob, odlučili su da nebo donese odluku. Romul je osmatrao povoljna znamenja sa Palatina, a Rem sa Aventina. Kad je Rem ugledao šest kraguja, a Romul dva puta više, bilo je jasno kome bogovi daju prednost. Okupljeni narod odmah je pozdravio Romula kao kralja, a ojađenom i razočaranom Remu preostalo je samo da posmatra brata kako pristupa osnivanju grada.
Romul je upregao u jaram volove i oko Palatina zaorao brazdu, među budućeg Rima. Da bi omalovažio bratovljevo delo, Rem je preskočio brazdu, a Romul ga je zbog tog svetogrđa ubio. Neki kažu da je Rema ubio Romulov pratilac Celer i da su u sukobu između braće izgubili živote njihovi dobrotvori Faustul i Faustin. Romula je duboko dirnula bratovljeva smrt; on je čak hteo da sebi oduzme život, ali ga je u tome sprečila Aka Larencija, koja ga je nagovorila da nastavi započeto delo. Pošto je sa počastima sahranio Rema na Aventinu, Romul je pristupio naseljavanju novog grada.
Prema tradiciji, Rim je osnovan 21. aprila 753. godine stare ere, na praznik Parilije. Romul je svoje ljude poslao u Etruriju da upoznaju sve obrede u vezi sa osnivanjem grada. Prema dobijenim uputstvima, on je najpre iskopao okruglu jamu (mundus), buduće središte Rima, u koju su svečano bačeni prvi plodovi i grumenje zemlje koje su došljaci doneli iz svojih zavičaja. Bronzanim plugom, koji su vukli krava i bik, Romul je zatim obeležio granice grada (pomoerium) i odredio mesta za kapije. Da bi naselio novoosnovani grad, on je između dvaju vrhova Kapitola načinio utočište za sve beskućnike, begunce, krivce i robove. Od ljudi koji su mogli da nose oružje stvorio je legije (3000 pešaka i 300 konjanika), a stotinu najboljih (patricije) odabrao je za savet – Senat.
Rim je ubrzo postao mnogoljudan grad, ali je bilo malo žena. Da bi podanicima pribavio supruge, Romul je pribegao lukavstvu. Na praznik Konsualije, koji je slavljen 21. avgusta, on je pozvao susede sa ženama i decom. U toku slavlja napao ih je i oteo sve prisutne devojke, kojih je bilo 30, 527 ili 627; među njima je jedino Hersilija, otmena Sabinjanka, bila udata (nju su, iako udatu, ugrabili zajedno sa kćerkom; pošto nije htela da se odvoji od svog deteta, Hersilija je ostala u Rimu).
Susedi Rimljana, gnevni zbog otmice svojih kćerki, okupili su se oko sabinjanskog kralja Tita Tacija i odlučili da se osvete Romulu i njegovim ljudima. Romul je lako savladao stanovnike latinskih gradova Cenine, Antemne i Krustumerija, ali su ga Sabinjani ozbiljno ugrozili. Oni su krenuli sa Kvirinala i, zahvaljujući Tarpeji, koja je izdala Rimljane, zauzeli Kapitol. Rimljani su u rasulu bežali prema Palatinu, gde se Romul u očajanju obratio Jupiteru i obećao mu hram ako zaustavi uzmicanje njegovih ljudi. Jupiter se odazvao toj molbi i Romul je kasnije, na mestu gde su Sabinjani zaustavljeni, podigao hram Jupiteru Statoru. Sabinjanski vojskovođa Met Kurcije spasao se bekstvom, a kad je došlo do odlučujuće bitke, među borce su stupile otete Sabinjanke. One su odbacile svoju stidljivost i hrabro se umešale u bojni metež. Raspletenih kosa jurnule su među koplja i razdvojile ljute neprijatelje (slika ispod). Svojim očevima i muževima doviknule su da su one sada majke njihovih unuka i da više vole da izginu nego da ostanu u životu kao siročad i udovice. Posle tih reči, bojna vreva se stišala, a vođe zaraćenih strana sklopile su mir. Od dve države stvorena je jedna, a udruženim narodima vladali su zajedno Romul i Tit Tacije.
Romul je trideset sedam godina vladao Rimom i osnovao sve gradske i vojne ustanove; stanovništvo je podelio na trideset kurija i tri tribe, uspostavio je sistem patrona i klijenata, izdao je brojne zakone i organizovao vojsku. Stolovao je na Palatinu, gde je pokazivana jedna ogromna drenjina, koja je izrasla iz njegovog koplja.
Savet bogova odlučio je da Romulu podari besmrtnost. Na dan julskih nona, dok je pedesetčetvorogodišnji Romul održavao smotru vojske na Marsovom polju, nebo se zamračilo, a na zemlju se spustila strašna oluja, u kojoj je nestao prvi kralj Rima. Narod je oplakivao svog vladara sve dok jedan čovek, po imenu Julije Prokul, nije objavio da mu se Romul javio u snu i da mu je otkrio da je uzdignut na nebo, kao bog Kvirin. Drugi kažu da je Romul mučki ubijen i da su zaverenici pod odećom izneli iz Senata njegovo raskomadano telo.
Poznata su i predanja koja drugačije govore o rođenju Romula i Rema. Pripovedalo se da je Ilija, kćerka Eneje i Lavinije, Marsu rodila Romula ili da je on bio sin Telemahovog i Kirkinog sina Latina i Rome, kćerke istoimene trojanske zarobljenice. Drugi kažu da su Romul i Rem blizanci, koje je Forbantova kćerka Deksiteja rodila Eneji. Deca su dovedena u Italiju, ali je snažna bura raspršila sve lađe, a jedino je čun koji je nosio blizance mirno pristao na mestu gde je kasnije sagrađen Rim. Poznato je i predanje po kojem su Romul i Rem rođeni na dvoru kralja Tarhona.
Literatura:
• Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987