Tragedija je vrsta dramskog književnog dela u kojem se prikazuje nesklad između težnji i shvatanja glavnog junaka i životne stvarnosti. Glavni junak nosi u sebi neku uzvišenu, plemenitu ideju koju želi da ostvari, ali dolazi u sukob sa sredinom u kojoj živi, ili ga obuzima strast zbog koje, takođe, pati i strada. On se ne bori za lični ideal, već za ideal društva, zajednice u kojoj živi. Gledalac (čitalac) jasno vidi plemeniti cilj glavnog junaka tragedije, jasno vidi i tragičnu pogrešku koju on čini i nastajanje patnji, stradanja i smrti. Plemeniti cilj i trenutak slabosti (greška u postupku), pravednost borbe junaka i uzroke koji neminovno dovode do patnje i stradanja, moralno uzdiže gledaoca i oplemenjuje ga. Kako je sudbina, strast, borba sa spoljašnjim silama nemilosrdna, velika i snažna, strah i užas ogromni, radnja postaje dramatična, nesreća sve veća, smrt sve bliža. Smrt glavnog junaka, koja snažno potresa gledaoca, neminovna je. Ona je, često, uslovljena i obmanom ili prevarom koju nameštaju druge ličnosti. Kada umire pozitivna ličnost ili glavni junak, tada nastaju bol i tuga, a kada stradaju negativne ličnosti, pravda je zadovoljena.
Tragedija obrađuje ozbiljne događaje i ljude opsednute velikim idejama koji životom plaćaju visoku cenu svojih ideala. Ona poziva u borbu za najviše humanističke ciljeve: slobodu, jednakost i pravdu među ljudima. Obično se piše u stihu, a jezik i stih u tragediji su dostojanstveni, ozbiljni i uzvišeni. Tragedija svojom temom i junacima nadahnjuje gledaoca heroizmom i neprestanom borbom protiv svih vrsta nepravdi. Prema grčkom filozofu Aristotelu, to je takozvano moralno pročišćenje ili katarza.
Tragedije su pisali Đura Jakšić (Stanoje Glavaš), Laza Kostić (Pera Segedinac), Jovan Sterija Popović (Smrt Stefana Dečanskog), Branislav Nušić (Knez Ivo od Semberije) i drugi.