Bonton

 

Tokom vekova, na svim kontinentima i u svim civilizacijama, ljudi su, u međusobnim odnosima, stvarali običaje i navike koji su od pojedinaca zahtevali određeni način ponašanja i uklapanja u život zajednice. Tako su se razvijala pravila o lepom i pristojnom ponašanju. Stvorena pravila i običaji prenosili su se pod uticajem vaspitanja u porodici, kao i pod uticajem same društvene sredine, s generacije na generaciju, razvijala su se i dopunjavala, a i menjala kada su se menjala društvena uređenja i odnosi među ljudima. Danas su nam neki običaji i pravila o lepom ponašanju smešni i zbog svog formalizma izgledaju nam besmisleni i nerazumljivi, ali oni su deo kulturne istorije pojedinih naroda i daju nam sliku načina života u davnim vremenima. Ipak, ostalo je mnogo toga što je i danas uobičajeno u ponašanju prema drugim ljudima. Osnova svakog lepog ponašanja su iskrenost, dobronamernost, pravednost, istinoljubivost, jednostavnost i ljubaznost, a tu su i sve one vrline koje su bile, kao najplemenitije ljudske težnje, pokretač razvoja samog čovečanstva. Zato oduvek i zauvek vrede pravila „ne čini ono što ne bi želeo da tebi učine” i „ponašaj se tako kako želiš da se drugi ponašaju prema tebi”.

Bonton (francuski bon ton, što znači „dobar ton”) označava pravila lepog i pristojnog ponašanja u svakodnevnom životu. Mišljenje da je bonton lepo ponašanje u visokom društvu nije tačno, jer bonton predstavlja smernice ponašanja za sve, uvek i svuda, bilo da smo s nekim ili sami. Tekuće potrebe ljudi zahtevaju stalno menjanje, usavršavanje i prilagođavanje bontona, pa činjenica da je nekad bilo pristojno srkati kafu ne znači da i danas treba da čujemo te zvuke za stolom. Zato se kaže da svrha bontona nije da sputava ljude, jer je prilagodljiv situaciji i atmosferu čini prijatnom. Uvažavanje pravila ponašanja na nekim mestima (npr. pozorište, crkva) pokazuje da ih poštujemo, tako da nema mesta tvrdnjama da je bonton rezervisan samo za snobove.

U porodici dete uči osnove bontona, a u školi i u kontaktu sa drugim ljudima se usavršava. Ono što nam vaspitne ustanove i sredstva javnog informisanja danas nude najčešće ne daje željene rezultate. Većina pravila koja unose nepotrebne formalnosti sa pravom su izbačena iz upotrebe, a preostala su prilagođena savremenim uslovima. Obnavljanje osnovnih normi lepog ponašanja dovelo bi do harmoničnijih odnosa među ljudima. Naravno, bez pridržavanja previše strogih pravila koja guše, ali poznavanje granica pristojnosti svakako je neophodno.

Lepo ponašanje ima svrhu da nam omogući da se prijatno osećamo u društvu, ali i da ne uznemiravamo druge nepristojnošću. Kada pravila bontona preovladaju u društvu, postaju zaštita od neotesanih i nepristojnih ljudi. Da bi se to postiglo, potrebno je podići ljudsku svest na viši nivo. Bonton koji bi bio primenljiv svuda u svetu ne postoji, ali postoje pravila čije poštovanje čoveka definišu kao humano i razumno biće. Velikim delom bonton se bazira na tradiciji. To što Englezi piju čaj u pet sati po podne ne podrazumeva nužno i lepo ponašanje. Ali dizanje malog prsta pri podizanju šoljice čaja jeste odraz prefinjenosti. U zavisnosti od kulture variraju mnogi maniri. Japanci se, na primer, u znak poštovanja duboko klanjaju, u jednoj azijskoj kneževini najveće gostoprimstvo izražava se masažom ili je možda bolje to nazvati gaženjem, Eskimi se pozdravljaju trljanjem nosa o nos, pripadnici jednog plemena u Južnoj Africi plaču od sreće kada se vide, a u Pakistanu se žene pozdravljaju ljubljenjem u obraz, ruku i pletenicu. Jedan od manira koji je u našoj kulturi neprihvatljiv, kod severnih naroda i Nemaca predstavlja osnovu pristojnosti: pohvala domaćici podrigivanjem na kraju obroka. Iako je očigledno da se treba ponašati na kulturan način, principi koji nas na to inspirišu vremenom se menjaju. U antičkom Rimu običaj da se jede ležeći na niskim divanima bio je vrhunac otmenosti. Posle pada Rimskog carstva varvari su uveli običaj obedovanja za stolom, kao što se čini i danas. To što su se njihovi ručkovi pretvarali u prožidranje uz pomoć ruku, to je druga priča, ali su nesumnjivo uneli primesu civilizovanosti. I komunikacija između osoba muškog i ženskog pola s vremenom se izmenila i omogućila veću bliskost i slobodu, ali javile su se i zamerke. Mladićima se zamera bahatost, javno ismevanje i ponižavanje drugih, dobacivanje na ulici, ponašanje koje se ne može nazvati kavaljerskim, šovinizam i mačo stav. Devojkama se danas može zameriti previše slobodno ponašanje, preterana opterećenost izgledom, nepoštovanje sebe, ogovaranje. Uopšteno govoreći, i jednima i drugima može da se zameri nekultura, nezrelost, vulgarnost, psovanje, konformizam, podela ljudi prema materijalnim mogućnostima, sklonost predrasudama, otuđenost od religije, prevelika upotreba alkohola i dr.

Autor prve knjige napisane na temu lepog ponašanja je monsinjor Delakaza, italijanski crkveni velikodostojnik i naučnik koji je živeo u XVI veku. Knjiga je imala zadatak da razgraniči društvene slojeve: bogati su morali da poštuju pravila lepog ponašanja, a ista ta pravila su prost narod osuđivala da takav i ostane. Uprkos činjenici da su italijanski dvorovi predstavljali avangardu po običajima i lepim manirima u XVI veku, svojom knjigom je monsinjor Delakaza morao da opominje plemiće (narod je u to vreme bio nepismen) da ne obavljaju nuždu uza zid (i to unutrašnji) svoje ili tuđe kuće, niti da nožem čačkaju zube za stolom.

Lepi maniri nisu uvek bili prihvatani s radošću. Viljuške su, na primer, prvi koristili Tartari (tadašnji varvari) još pre 1000. godine; upotreba viljuške počinje u isto vreme u Veneciji, a kasnije na svim italijanskim dvorovima. Na pariskom dvoru je prihvataju 1500. godine, a u Nemačkoj tek u XVIII veku. Ali od samog početka nije se štedelo na osudi viljuške: nazivana je đavolskim instrumentom, ženskim priborom, smatrana je znakom dekadencije. Danas, kao i nekada, lepi maniri služe da čovek bude prihvaćen, da se sam ne isključi iz društva, da ostvari zajednicu sa drugima, a da ipak zadrži odgovarajuću distancu.