U pisanju se radi jasnijeg prikazivanja onoga što se želi reći upotrebljavaju pojedini znaci koji se zajedno nazivaju interpunkcija ili rečenični znaci. Ti znaci služe za rastavljanje (označavanje) rečenica i rečeničnih delova. U srpskom jeziku interpunkcija je u osnovi logička, što znači da upotreba interpunkcijskih znakova po pravilu zavisi od smisla.
Znaci interpunkcije su: tačka, zarez, tačka sa zarezom (tačka zarez), dve tačke, navodnici, upitnik, uzvičnik, zagrada i crta.
1. Tačka se stavlja na kraju obaveštajne (potvrdne i odrične) rečenice.
2. Zarez se kao znak interpunkcije upotrebljava često i u različitim rečeničnim situacijama. Pošto je jedno od osnovnih načela srpskog pravopisa slobodna (logična) interpunkcija, za upotrebu zareza je najvažnije pravilo da ono što je u mislima tesno povezano i predstavlja celinu ne treba rastavljati zarezom, dok se delovi koji čine celinu za sebe odvajaju zarezom od ostalih delova rečenice. Zarezom se odvajaju:
1) reči i skupovi reči (istovrsni delovi rečenice) u nabrajanju;
2) nezavisne rečenice kada nisu povezane veznicima;
3) paralelni delovi rečenice kada su u suprotnosti;
4) rečenice koje su u suprotnosti;
5) rečenice u inverziji (kada se zavisna rečenica nalazi ispred glavne);
6) reč ili skup reči koji su naknadno dodati ili umetnuti u rečenicu;
7) vokativ i apozicija (takođe se naknadno dodaju u rečenicu);
8) uzvici (nisu sastavni delovi rečenice);
9) umetnute rečenice;
10) naziv mesta i datum.
3. Tačka sa zarezom upotrebljava se između:
1) rečenica koje su u složenoj rečenici manje povezane sa drugim rečenicama;
2) grupa reči koje se razlikuju po srodnosti.
4. Dve tačke se stavljaju:
1) iza reči kojima se najavljuje nabrajanje, a ispred onoga što se nabraja;
2) ispred navođenja tuđih reči (upravnog govora).
5. Navodnicima se obeležavaju:
1) tuđe reči kada se doslovno navode;
2) reči kojima se želi dati značenje suprotno od onoga koje one inače imaju (kada se te reči izriču sa ironijom, sumnjom, podsmehom i sl.): ti „stručnjaci”, vrlo „efikasan”; ako takvim rečima prethodi neka reč koja negira njihovo pravo značenje (tobožnji, navodni, takozvani i sl.), navodnici postaju suvišni i – ne treba ih pisati: tobožnji stručnjaci;
3) nazivi knjiga, časopisa, novina, književnih dela, filmova i sl.
6. Upitnik se stavlja na kraju upitnih rečenica. Rečenica može biti i upitno-uzvična i tada se ona završava i upitnikom i uzvičnikom.
7. Uzvičnik se stavlja iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbuđenju, povišenim glasom.
8. Zagradom se:
1) odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice;
2) označava drugi oblik reči;
3) označava jekavski ili ijekavski izgovor.
9. Crta se piše:
1) umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štampanim tekstovima, a drugi deo se izostavlja; na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru;
2) umesto dve tačke pre nabrajanja;
3) kada se želi nešto istaći, ili naglasiti suprotnost, neočekivanost.
Crta kao rečenični znak ima funkciju razdvajanja i piše se, sa obe strane, razmaknuto.