Interpunkcija

 

U pisanju se radi jasnijeg prikazivanja onoga što se želi reći upotrebljavaju pojedini znaci koji se zajedno nazivaju interpunkcija ili rečenični znaci. Ti znaci služe za rastavljanje (označavanje) rečenica i rečeničnih delova. Pojedini rečenični znaci mogu biti i pravopisni znaci. Znaci interpunkcije su: tačka, zarez, tačka i zarez, dve tačke, navodnici, upitnik, uzvičnik, zagrada i crta.

 

1. Tačka se stavlja na kraju obaveštajne (potvrdne i odrične) rečenice.

 

2. Zarez se kao znak interpunkcije upotrebljava često i u različitim rečeničnim situacijama. Pošto je jedno od osnovnih načela srpskog pravopisa slobodna (logična) interpunkcija, za upotrebu zareza je najvažnije pravilo da ono što je u mislima tesno povezano i predstavlja celinu ne treba rastavljati zarezom, dok se delovi koji čine celinu za sebe odvajaju zarezom od ostalih delova rečenice. Zarezom se odvajaju:

1) reči i skupovi reči (istovrsni delovi rečenice) u nabrajanju;

2) nezavisne rečenice kada nisu povezane veznicima;

3) paralelni delovi rečenice kada su u suprotnosti;

4) rečenice koje su u suprotnosti;

5) rečenice u inverziji (kada se zavisna rečenica nalazi ispred glavne);

6) reč ili skup reči koji su naknadno dodati ili umetnuti u rečenicu;

7) vokativ i apozicija (takođe se naknadno dodaju u rečenicu);

8) uzvici (nisu sastavni delovi rečenice);

9) umetnute rečenice;

10) naziv mesta i datum.

 

3. Tačka i zarez se upotrebljavaju između:

1) rečenica koje su u složenoj rečenici manje povezane sa drugim rečenicama;

2) grupa reči koje se razlikuju po srodnosti.

 

4. Dve tačke se stavljaju:

1) iza reči kojima se najavljuje nabrajanje, a ispred onoga što se nabraja;

2) ispred navođenja tuđih reči (upravnog govora).

 

5. Navodnicima se obeležavaju:

1) tuđe reči kada se doslovno navode;

2) reči i izrazi kojima se želi dati suprotno značenje od onog koji inače imaju, najčešće podrugljivo: „veliki radnik” (neradnik), „lepotica” (ružna). Ukoliko takvim rečima prethodi neka reč koja negira njihovo pravo značenje (navodno, kao bajagi), navodnici se ne upotrebljavaju. Ako u delu teksta koji bismo inače obeležili navodnicima promenimo font, veličinu slova, upotrebimo podebljana slova ili kurziv (iskošena slova), pišemo latinicom u ćiriličkom tekstu, navodnici se ne stavljaju;

3) nazivi knjiga, časopisa, novina, književnih dela, filmova i slično.

 

6. Upitnik se stavlja na kraju upitnih rečenica. Rečenica može da bude i upitno-uzvična i tada se ona završava i upitnikom i uzvičnikom.

 

7. Uzvičnik se stavlja iza uzvičnih rečenica, kao i iza manjih govornih jedinica koje se izgovaraju u uzbuđenju, povišenim glasom.

 

8. Zagradom se:

1) odvaja ono što se dodaje radi objašnjenja prethodne reči ili dela rečenice;

2) označava drugi oblik reči;

3) označava jekavski ili ijekavski izgovor.

 

9. Crta se piše:

1) umesto prvog dela navodnika u dijalogu i to u štampanim tekstovima, a drugi deo se izostavlja; na kraju upravnog govora se piše crta ako se rečenica nastavlja i objašnjava nešto o upravnom govoru;

2) umesto dve tačke pre nabrajanja;

3) kada se želi nešto istaći, ili naglasiti suprotnost, neočekivanost.

Crta kao rečenični znak ima funkciju razdvajanja i piše se, sa obe strane, razmaknuto.