Pravopisni znaci

 

Pravopisnim znacima se postiže veća jasnoća i bolje razumevanje odnosa između pojedinih delova teksta. Za razliku od interpunkcije, koja se upotrebljava u rečenici, ti znaci se upotrebljavaju uz pojedine reči, bilo da se one nalaze u rečenici ili van nje. U pravopisne znake se ubrajaju: tačka, dve tačke, nekoliko tačaka, crta, crtica, zagrada, apostrof, znak jednakosti, znaci porekla, akcenatski znaci i genitivni znak.

 

1. Tačka se kao pravopisni znak upotrebljava:

1) iza skraćenica: god., npr., itd., tj.;

2) iza rednih brojeva kad se pišu arapskim ciframa: 18. april 2010. godine.

Tačka se ne piše iza rednih brojeva napisanih arapskim ciframa kad se iza njih nađe drugi pravopisni znak (zarez, zagrada, crta ili neki drugi): na 17, 18, 19. i 20. stranici; na nekim spratovima (2, 4. i 5); na 15–20. kilometru.

Završna tačka se objedinjuje sa tačkom koja se piše iza brojeva i skraćenica, tj. ako se rečenica završava rednim brojem ili skraćenicom, piše se samo jedna tačka.

 

2. Dve tačke se kao pravopisni znak pišu između brojeva ili slova kojima se iskazuje neki odnos i čitaju se „prema”: rezultat utakmice je 3:2.

 

3. Nekoliko tačaka (najčešće tri) stavljaju se:

1) umesto izostavljenog teksta: prilozi su: blizu, odmah, ovako, puno, zato…;

2) u isprekidanom tekstu: pojavila se nekako iznenada… i isto tako nestala.

 

4. Crta se kao pravopisni znak upotrebljava:

1) između brojeva umesto predloga do: 10–15 kilograma, Nikola Tesla (1856–1943); ako se ispred prvog broja nalazi predlog od, ne treba pisati crtu već predlog do: od 1939. do 1945. godine;

2) između naziva gradova i drugih mesta da bi se označio pravac kretanja: put Kragujevac–Aranđelovac;

3) između dva ili više imena kojima se označavaju tako tesno vezani pojmovi da oni čine jedan pojam: utakmica Bajern–Juventus.

U načelu, crta kao pravopisni znak piše se bez razmaka, osim u slučaju kad su jedan ili oba izraza koje crta povezuje višečlani: put Beograd – Novi Sad.

 

5. Crtica se piše:

1) između delova polusloženica: anglo-američki, foto-aparat, radio-sat, ugljen-dioksid;

2) pri prenošenju dela reči u naredni red;

3) u složenim ili izvedenim rečima u kojima se prvi deo piše ciframa, a drugi deo slovima: 60-ak, 200-godišnjica, 18-godišnji, 40-ih godina prošlog veka, 48-časovni;

4) između skraćenica od velikih slova i nastavka za oblik: NATO-a, TANJUG-ova.

 

6. Zagrada kao pravopisni znak:

1) služi da označi oba oblika reči o kojima se govori: arhitekt(a), s(a);

2) stavlja se iza rednog broja ili slova kojim se označava novi odeljak: 1), 2), 3) ili a), b), c).

 

7. Apostrof se stavlja umesto izostavljenog slova: al’ (ali), il’ (ili), je l’ (je li), ’oćeš (hoćeš).

 

8. Znak jednakosti se upotrebljava između reči da bi se označila njihova jednaka vrednost, a čita se jednako, ravno, isto što, jeste: akacija = bagrem, kamera = objekat (u rečenici).

 

9. Znaci porekla su > i <, a upotrebljavaju se u stručnim tekstovima:

1) znak > čita se dalo je ili razvilo se u: zrak > zrakak > zračak, ruka > ruki > ruci;

2) znak < čita se postalo je od: dašak < dahak < dah, viteže < viteze < vitez.

 

10. Akcenatski znaci se upotrebljavaju u stručnoj literaturi (obično iz gramatike) i u običnim tekstovima kad je potrebno da se označi reč koja se od iste susedne reči razlikuje samo akcentom, na primer: sâm sam to uradio; hteo je da dâ svoj doprinos.

 

11. Genitivni znak se upotrebljava kad reč ima isti oblik genitiva jednine i množine, da bi se označila razlika između njih, i stavlja se na krajnji vokal genitiva množine, na primer: dobio je poziv od prijateljâ. Genitivnim znakom je naznačeno da je to genitiv množine, odnosno da je dobio poziv od više prijatelja, a ne samo od jednoga.