U šaljivim narodnim pričama govori se o nekom šaljivom događaju ili smešnoj situaciji, iznose se smešni postupci i sve ono što bi moglo da izazove smeh. U tim, po pravilu, kratkim pričama sve je svedeno na najmanju moguću meru (sam događaj, opis, dijalog), a sve u nameri da njihov kraj bude što efektniji. U njima se često pominju dovitljive i produhovljene ličnosti. Slika života u šaljivim pričama vezana je za stvarnost, tako da u njima ima više realnih činjenica iz života nego fantastičnih momenata. U njima se često ismevaju određene grupe ljudi, ali se ne navode uvek imena ili zanimanja, mada je jasno na koga ili na koje zanimanje se odnose. To su obično popovi, kaluđeri, age, begovi, trgovci, seljaci itd.
Neke šaljive narodne priče samo su šaljive, ali više ima onih koje sadrže kritiku, čak i vrlo oštru. One ismevaju lakoverne, povodljive, hvalisave i uobražene. U njima su podvrgnuti podsmehu i ironiji sujeta, laž, samohvala, glupost, lažna hrabrost, oholost, uopšte sve ljudske mane.
Naše poznate šaljive narodne priče jesu Krepao kotao, Pop u trnju, Laž za opkladu, Seljani kupuju pamet, Kupovao naočare da zna čitati, Kako se Kraljević Marko junaštvu naučio, Zet u punicama, Zla žena sačuvala muža, Vadili sir iz bunara i druge.