Lokativ je zavisan padež koji najčešće označava mesto na kojem se nešto nalazi, ali vrlo često i nepravi objekat. Dobija se na pitanje O KOME? (za imenice koje označavaju osobe) ili O ČEMU? (za ostale imenice; predlog se može menjati: NA ČEMU?, PO ČEMU?, U ČEMU?).
Jedini je padež koji se uvek upotrebljava sa predlozima. Najčešći predlozi koji se upotrebljavaju uz lokativ jesu: na, o, po, prema, pri, u.
U rečenici, lokativ može imati sledeće službe (funkcije):
1. priloška odredba za mesto:
• Knjige su na polici.
• Sedim u sobi.
2. priloška odredba za vreme:
• Doći će kući o praznicima.
• Školska godina se završava u junu.
3. priloška odredba za način:
• Hodao je na prstima.
• Platićemo putovanje u ratama.
4. nepravi objekat – tu službu u rečenici lokativ ostvaruje posle glagola koji označavaju govorne i misaone procese:
• Često razmišljam o njoj.
• Razgovaraju o projektu.
Naziv lokativ preuzeli smo iz latinskog jezika, u kojem on glasi locativus. Postao je od reči locus, što znači „mesto”, pa se taj naziv može prevesti kao „padež mesta”.
Primeri
• Kupio je knjigu o dinosaurima.
• Lepo mi je u selu.
• Ona je rođena u prošlom veku.