Suvim staništima se nazivaju svi oni ekosistemi kojima je oskudica u vodi jedna od osnovnih karakteristika. Najočigledniji primer te vrste staništa jesu pustinje, kako hladne tako i tople. Međutim, u njih se ubrajaju i neka staništa u kojima vode može biti čak u izobilju, ali u obliku koji biljke ne mogu da iskoriste, zbog čega je krajnji rezultat isti. Tako se u suva staništa ubrajaju i tundre i polarne oblasti.
Tundru čine velike površine ravnog ili valovitog terena bez drveća, iznad tajge u polarnim zonama (arktička tundra; prekriva oko 10% Zemljine površine) ili na visokim planinama (alpska tundra). Karakterišu je ogoljena zemlja ili stenje, i vegetacija poput mahovine, lišajeva, malih biljaka i niskog grmlja. Vegetacija tundre je siromašna, ali vrlo otporna na surovu klimu. Vodene biljke klijaju i donose plod u veoma kratkom periodu, a insekti takođe vrlo brzo završavaju svoj životni ciklus, pa tako u tundri postoji obilje hrane.
Životinjske vrste ograničene su oštrim uslovima okruženja. U arktičkoj tundri živi leming, arktička lisica, arktički vuk, irvas i mošusno goveče. U alpskoj tundri mnoge životinje, uključujući i planinske ovce i divlje mačke, silaze u toplije zone preko zime.
Klima alpske tundre umerenija je i ima veću količinu padavina nego arktička. Zemljište u tundri je, do određene dubine, uvek zaleđeno. Gornji sloj tla menja se između mržnjenja i topljenja kako se menjaju temperature godišnjih doba. Ledena klima Arktika stvara sloj stalno zaleđenog zemljišta (permafrost). Alpske tundre imaju sloj koji se otapa i ledi, ali nemaju permafrost. Leti, kad se odledi površinski sloj, obrazuju se prostrane močvare i tresetišta. Sloj zemljišta je vrlo tanak i zbog toga u tundri mogu da rastu samo mahovine, lišajevi i poneka zeljasta biljka. Takvi uslovi su idealni za ptice vlažnih staništa koje se skupljaju u stotinama hiljada da bi se gnezdile u tom području.