Na završetku pojedinih reči mogu se neobavezno, bez promene u značenju, javiti samoglasnici a, e ili, ređe, u. Da li će se oni upotrebiti ili ne, zavisi od govornikovog osećanja za eufoniju, tj. za skladnost glasova u akustičkom smislu.
Pokretni samoglasnici se javljaju u sledećim slučajevima:
1. u prilozima za vreme kad(a), sad(a), tad(a);
2. u genitivu ili akuzativu jednine prideva, zamenica i brojeva, npr.:
• dobrog(a), domaćeg(a), hrabrog(a),
• mog(a), našeg(a), svakog(a),
• jednog(a), drugog(a);
3. u dativu-lokativu jednine od istih reči s nastavkom -om, kojima se može dodati e, odnosno u ako padežni nastavak glasi -em, npr.:
• dobrom(e), mladom(e), tuđem(u),
• mom(e), takvom(e), tvojem(u),
• jednom(e), drugom(e);
4. u nekim jednosložnim oblicima instrumentala jednine zamenica, npr.: kim(e) (od ko), mnom(e) (od ja), njim(e) (od on), tim(e) (od taj);
5. u dativu-lokativu i instrumentalu množine prideva, zamenica i brojeva, koji po pravilu dobijaju a kada im ne sledi imenica, npr.:
• Druži se s dobrim ljudima, a ne s lošima.
• Ovo se preporučuje svima.
• U jednim slučajevima uspeva, u drugima ne.
Eufonijsko oponiranje oblika s pokretnim samoglasnicima i oblika bez njih može se prikazati poređenjem sintagmi kao što su:
• [iz] lepog grada : [iz] lepoga grada,
• [na] lepom mestu : [na] lepome mestu,
• [rečnik] srpskog književnog jezika : [rečnik] srpskoga književnog jezika,
u kojima se pokretnim samoglasnicima razdvajaju isti ili slični suglasnici kojima se prva reč u sintagmi završava, a druga počinje.