U srpskom jeziku reči menjaju oblik promenom po padežima (deklinacijom), promenom po licima (konjugacijom) ili poređenjem (komparacijom). Pojedine reči ili njihovi delovi (gramatička osnova ili koren), sa sufiksima ili prefiksima, učestvuju u građenju novih reči, izvedenih i složenih. Prilikom promene oblika reči i prilikom građenja novih reči pojedini glasovi se mogu promeniti. Glasovne promene se vrše prema glasovnim zakonima, s tim da kada se izvrši glasovni proces, reč mora zadržati svoje značenje i biti laka za izgovor. Ako reč gubi svoje značenje ili se nelagodno izgovara, ne vrši se glasovna promena, tj. dolazi do odstupanja. Postoji više glasovnih promena:
1) jednačenje suglasnika po mestu tvorbe,
2) jednačenje suglasnika po zvučnosti,
3) gubljenje suglasnika,
4) palatalizacija,
5) sibilarizacija,
6) jotovanje,
7) promena l u o,
8) nepostojano a,
9) pokretni samoglasnici,
10) asimilacija i sažimanje samoglasnika,
11) disimilacija samoglasnika,
12) prevoj vokala.
Do glasovne promene dolazi kada se menja oblik reči (Šabac – Šapca, genitiv jednine) ili prilikom nastanka nove reči (list – lišće).
Do odstupanje od glasovne promene dolazi kada reč gubi svoje značenje (raz+jediniti – razjediniti, a ne ražediniti) ili kada se reč nelagodno izgovara (devojčica – devojčicin, a ne devojčičin).
Srpski pravopis je fonološki (zvučni), što znači da se jednačenja (po mestu tvorbe i po zvučnosti) vrše i u govoru i u pisanju. Većina slovenskih jezika (bugarski, češki, poljski, ruski, slovački, slovenački itd.) upotrebljava morfološki (tvorbeni) pravopis, gde se jednačenja vrše samo u govoru, dok se u pisanju ne vrše.
