Glasovne promene

 

U srpskom jeziku reči menjaju oblik promenom po padežima (deklinacijom), promenom po licima (konjugacijom) ili poređenjem (komparacijom). Pojedine reči ili njihovi delovi (gramatička osnova ili koren), sa sufiksima ili prefiksima, učestvuju u građenju novih reči, izvedenih i složenih. Prilikom promene oblika reči i prilikom građenja novih reči pojedini glasovi se mogu promeniti. Glasovne promene se vrše prema glasovnim zakonima, s tim da kada se izvrši glasovni proces, reč mora zadržati svoje značenje i biti laka za izgovor. Ako reč gubi svoje značenje ili se nelagodno izgovara, ne vrši se glasovna promena, tj. dolazi do odstupanja. Postoji više glasovnih promena:

1) jednačenje suglasnika po mestu tvorbe,

2) jednačenje suglasnika po zvučnosti,

3) gubljenje suglasnika,

4) palatalizacija,

5) sibilarizacija,

6) jotovanje,

7) promena l u o,

8) nepostojano a,

9) pokretni samoglasnici,

10) asimilacija i sažimanje samoglasnika,

11) disimilacija samoglasnika,

12) prevoj vokala.

Do glasovne promene dolazi kada se menja oblik reči (ŠabacŠapca, genitiv jednine) ili prilikom nastanka nove reči (listlišće).

Do odstupanje od glasovne promene dolazi kada reč gubi svoje značenje (raz+jedinitirazjediniti, a ne ražediniti) ili kada se reč nelagodno izgovara (devojčicadevojčicin, a ne devojčičin).

Srpski pravopis je fonološki (zvučni), što znači da se jednačenja (po mestu tvorbe i po zvučnosti) vrše i u govoru i u pisanju. Većina slovenskih jezika (bugarski, češki, poljski, ruski, slovački, slovenački itd.) upotrebljava morfološki (tvorbeni) pravopis, gde se jednačenja vrše samo u govoru, dok se u pisanju ne vrše.