Infinitiv je prost nelični glagolski oblik koji imenuje radnju, stanje ili zbivanje, a ne kazuje ni lice, ni vreme, ni način vršenja radnje. Sam infinitiv ne može biti predikat u rečenici. U srpskom jeziku, svi glagoli u infinitivu završavaju se na -ti ili -ći. Glagoli se u rečniku navode upravo u tom obliku.
Infinitiv i infinitivna osnova služe za građenje pojedinih prostih i složenih glagolskih oblika. Infinitivna osnova dobija se dvojako:
1. kada se infinitiv završava na -ti, odbije se taj nastavak, npr.:
• brinuti – brinu-
• doneti – done-
• javiti – javi-
• škrabati – škraba-
2. kada se infinitiv završava na -sti ili -ći, uzima se prvo lice jednine aorista, koje ima oblik na -oh, a zatim se odbija taj nastavak, npr.:
• ispasti – ispadoh – ispad-
• sesti – sedoh – sed-
• pronaći – pronađoh – pronađ-
• seći – sekoh – sek-
Infinitiv se upotrebljava za građenje budućeg vremena i tada je leksička dopuna pomoćnog glagola hteti (npr. ona će otputovati sutra). Upotrebljava se i kao dopuna glagolima nepotpunog značenja (npr. treba skuvati ručak). Kada se upotrebljava kao dopuna, može se zameniti oblikom da + prezent (npr. moraš gledati ovaj film – moraš da gledaš ovaj film).
Infinitiv se upotrebljava u službi subjekta rečenice kada se o radnji označenoj infinitivom govori kao o pojmu kojem se nešto pripisuje (npr. čitati knjige je korisno). U službi subjekta rečenice infinitiv se javlja samostalno (čitati) i kao upravni član subjekatske sintagme (čitati knjige).
Primeri
• Cveće treba redovno zalivati.
• Lako je to reći.
• Mogla si javiti.