Infinitiv

 

Infinitiv je prost nelični glagolski oblik koji imenuje radnju, stanje ili zbivanje, a ne kazuje ni lice, ni vreme, ni način vršenja radnje. Sam infinitiv ne može biti predikat u rečenici. U srpskom jeziku, svi glagoli u infinitivu završavaju se na -ti ili -ći. Glagoli se u rečniku navode upravo u tom obliku.

Infinitiv i infinitivna osnova služe za građenje pojedinih prostih i složenih glagolskih oblika. Infinitivna osnova dobija se dvojako:

1) kada se infinitiv završava na -ti, odbije se taj nastavak, na primer:

• brinuti – brinu-

• doneti – done-

• javiti – javi-

• škrabati – škraba-

2) kada se infinitiv završava na -sti ili -ći, uzima se prvo lice jednine aorista, koje ima oblik na -oh, a zatim se odbija taj nastavak, na primer:

• ispasti – ispadoh – ispad-

• sesti – sedoh – sed-

• pronaći – pronađoh – pronađ-

• seći – sekoh – sek-

Infinitiv se upotrebljava za građenje budućeg vremena i tada je leksička dopuna pomoćnog glagola hteti (npr. ona će otputovati sutra). Upotrebljava se i kao dopuna glagolima nepotpunog značenja (npr. treba skuvati ručak). Kada se upotrebljava kao dopuna, može se zameniti oblikom da + prezent (npr. moraš gledati ovaj filmmoraš da gledaš ovaj film).

Infinitiv se upotrebljava u službi subjekta rečenice kada se o radnji označenoj infinitivom govori kao o pojmu kojem se nešto pripisuje (npr. čitati knjige je korisno). U službi subjekta rečenice infinitiv se javlja samostalno (čitati) i kao upravni član subjekatske sintagme (čitati knjige).

 

Primeri:

• Cveće treba redovno zalivati.

• Lako je to reći.

• Mogla si javiti.