Epika

 

Epika, za razliku od lirike, pripoveda i opisuje. Pripoveda o podvizima i doživljajima, opisuje događaje, ljude i predele. Epska dela imaju bogatu i složenu radnju, slede životne puteve junaka koji su često zamršeni i puni uspona i padova. Književni rod epiku čine dela u prozi i u stihovima:

1) roman,

2) pripovetka,

3) novela,

4) ep.

 

Roman je prozno književno delo većeg obima i veće složenosti. U njemu je opisan jedan glavni junak, nekad i više njih, ali uvek više epizodnih ličnosti. Pojavio se u starom veku, u grčkoj književnosti, a ime je dobio u srednjem veku. U njemu se susreću različiti karakteri i slikaju mnoge životne prilike. Zahvaljujući njegovoj obimnosti i otvorenosti prema životu, pruža mnogo podataka o ljudima i vremenu koje opisuje. Tipični elementi klasičnog romana su zaplet, lik, mesto na kojem se odvija radnja, narativna tehnika, kao i tematski krug i ideja romana. Još od prve pojave te književne forme, književnici su na različite načine eksperimentisali sa tim elementima. Mnogi romani se sastoje i od više knjiga.

Postoje brojne vrste i stilovi romana. Prema temi, romani mogu biti istorijski, ljubavni, socijalni, kriminalistički, pustolovni, naučnofantastični itd., prema stavu pisca sentimentalni, satirični, humoristički, idealistički itd., prema metodi i kompoziciji roman-hronika, roman-epopeja, roman toka svesti itd. Sve te podele koje se prave nisu najpouzdanije jer sve vrste romana imaju i zajedničke odlike.

Romane su pisali Ivo Andrić (Na Drini ćuprija), Branko Ćopić (Orlovi rano lete), Dobrica Ćosić (Vreme smrti), Branislav Nušić (Opštinsko dete), Stevan Sremac (Pop Ćira i pop Spira), Meša Selimović (Derviš i smrt) i mnogi drugi.

 

Pripovetka je kraće prozno delo, po obimu manje od romana. U njoj je obično opisan kraći period iz života glavnog junaka ili neka karakteristična pojava u društvu. Radnja je u njoj dinamična, pripovedanje sažeto, zbijeno, a kompozicija veoma jezgrovita i čvrsta. Pisac stvara priče u čast čoveka, slobode i pravednog i radosnog života. Pripovetka može biti, prema temi i ideji, veoma raznovrsna: avanturistička, seoska, gradska, ratna, fantastična, satirična, socijalna, romantična, sentimentalna, realistična. Pored umetničkih, postoje i narodne (usmene) pripovetke.

Pisci pripovedaka su Ivo Andrić (Anikina vremena), Laza Lazarević (Prvi put s ocem na jutrenje), Borisav Stanković (Uvela ruža), Simo Matavulj (Pilipenda), Branislav Nušić (Pripovetke jednog kaplara), Antonije Isaković (Kašika) i mnogi drugi.

 

Novela je prozno delo u kojem se o glavnom junaku piše samo što je veoma bitno. U noveli se na sažet, jasan i zanimljiv način pripoveda jedno snažno raspoloženje, jedan doživljaj. Radnja je u drugom planu. Piše se i o pejzažima, ali se poetiziraju. Novela je bliska pripoveci, a razlika je u obimu, temi i načinu obrade. Novela ima manje jer su naši književnici svoja dela označavali pripovetkom. Prvi pisac (osnivač) novele je Italijan Đovani Bokačo (Dekameron).

Novele su pisali Ivo Andrić (Priča o kmetu Simanu), Simo Matavulj (Povareta), Milovan Glišić (Prva brazda), Ivan Cankar (Šoljica kafe) i drugi.

 

Ep ili spev jeste epsko umetničko delo u stihu. Pripovedanje u epu teče postepeno i slikovito. Zbog obimnosti, zbog epske širine saopštavanja događaja, ep je sastavljen od pevanja, a kao i svako epsko delo, čvrste je kompozicione strukture. Događaj se odvija kroz pet etapa: ekspozicija, zaplet, kulminacija, peripetija i rasplet. Ep može može biti istorijski (herojski), romantični, idilični (građanski), religiozni i komični.

Epove su pisali Ivan Gundulić (Osman), Ivan Mažuranić (Srmt Samil-age Čengića) i drugi.