Kratke narodne umotvorine

 

Osim pesama i pripovedaka, u usmenom stvaralaštvu našeg naroda postoje i kratke govorne umotvorine, koje predstavljaju posebno bogatstvo, kako raznolikošću sadržaja i dubinom misli, tako i lepotom izraza. U trenucima odmora, najčešće pored ognjišta, nastajale su igre rečima i jezičke tvorevine koje su za cilj imale zabavu i razonodu, ali i razvijanje pamćenja, mišljenja, razumevanja. Kratke narodne umotvorine dele se na:
1) poslovice,
2) zagonetke,
3) pitalice,
4) brzalice.

Poslovice su kratke, jezgrovite i slikovite misli zasnovane na životnom iskustvu. One izražavaju uobičajene ideje i verovanja, i predstavljaju koncizne izreke kojima se kazuje savet, pouka. Poslovice sadrže pouzdane i proverene misli o različitim problemima života, čoveka i međuljudskih odnosa. Njihova sažetost obično se postiže metaforičnom upotrebom reči ili slikovitošću izražavanja. Poslovice su nastajale kroz vekove i nose pečat vremena i sredina iz kojih su potekle, ali često postaju opšte, univerzalne. Njihova snaga i lepota je u sažetosti i dubini misli, pa se često upotrebljavaju i u svakodnevnom govoru. Sve se one odlikuju bogatstvom misli i lepotom izraza, a iako su mnoge od njih nastale u dalekoj prošlosti, njima izrečene istine vrede i danas. Poslovice mogu biti:
a) prave:
• Bolje vrabac u ruci, nego golub na grani.
• Ko voli da laže, i samom sebi veruje.

b) stihovane:
• Lasno ti je sjetovati mudra, a još lakše prevariti luda.
• Teško vuku koga tice hrane, i junaku koga žene brane.

c) dijaloške:
• Šta čine deca?
Što vide od oca.
• Igra mečka pred čičinom kućom.
Doći će i pred našu.

d) pričice:
• Bolan zdrava nosi – kazala lisica kad se pretvorila bolesna, pa ju je zaista bolestan vuk morao nositi.
• Ubio ti bog tu moju hitnju – rekao puž kad se dvadeseti dan pripeo na granu, pa se okliznuo i pao.

Poslovice imaju veliku vaspitnu vrednost, zbog čega je Vuk Karadžić uložio mnogo truda da ih što više zabeleži. On je poslovice grupisao po temama. Prema sadržini i ličnostima, poslovice mogu biti o: poštenju–nepoštenju, pravdi–nepravdi, vrednoći–lenjosti, znanju–neznanju, slobodi–tiraniji itd., odnosno o: bogatima–siromašnima, junacima–kukavicama, iskrenima–dvoličnima itd.

Primeri:
• Ako je neko lud, ne budi mu drug.
• Gvožđe se kuje dok je vruće.
• Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada.
• Ko laže za tebe, lagaće i protiv tebe.
• Ko mnogo priča, ili sve zna, ili sve laže.
• Ko svakoga voli, ne voli nikoga.
• Ko s vragom tikve sadi, o glavu mu se lupaju.
• Ništa nema gore od mutne vode i mutna čoveka.
• U laži su kratke noge.

Zagonetke su oblik igre pogađanja, duhovite govorne tvorevine u kojima je vešto skriveno pravo značenje koje treba odgonetnuti. Posebna draž im je u otkrivanju, odgonetanju tog značenja, što zahteva određenu dozu oštroumnosti. U našoj narodnoj književnosti ima veliki broj zagonetaka, koje su veoma omiljene u narodu. Iako po obliku mogu biti metaforične ili obična pitanja, zajedničko im je – paralelizam po sličnosti. Kazuje se jedan predmet ili pojam, a treba reći onaj drugi. Na pronicljivo pitanje, postavljeno u alegoričnom obliku, daje se oštrouman, često duhovit odgovor. Otuda zagonetke imaju dva dela: namerno zagonetno ili dvosmisleno pitanje koje zahteva razmišljanje i odgonetku kao odgovor na to pitanje. Pored toga što ih je sakupio i zapisao, Vuk Karadžić je i objasnio mnoge zagonetke.

Primeri:
• Bela njiva, crno seme, mudra glava koja seje. (papir i olovka)
• Bele koke ispod strehe vire. (zubi)
• Bije te, a ne vidiš ga. (vetar)
• Crven jarac po košari skače. (jezik)
• Gorom ide ne šuška, vodom ide ne brčka. (senka)
• Ne jede, a pije. (sunđer)
• Puna škola đaka, niotkuda vrata. (lubenica i semenke)
• Sam lončić u polju vri. (mravinjak)

Pitalice su veoma kratke prozne tvorevine u obliku dijaloga. Sastavljene su od pitanja i mudrog odgovora. U njima se na izazovno pitanje daje pronicljiv, oštrouman, duhovit, a ponekad i ironičan odgovor. Mogu se posmatrati kao poslovice date preko dijaloga. Po sadržaju, misaonim i etičkim kvalitetima, kao i po svom osobenom književnom karakteru, pitalice su vrlo bliske anegdotama. Pitalice, u stvari, predstavljaju samo jezgro anegdote izraženo u kratkom dijalogu. Uočavajući ljudske mane i slabosti, narodni pripovedač je svoja zapažanja, koja su mogla i anegdotski da se obrade, sažimao u nekoliko kratkih pitanja i odgovora. Prema tome, pitalice su kratke, nerazvijene pričice svedene na pitanje/odgovor. Ponekad pitalica može da sadrži po dva i više pitanja, i isto toliko odgovora.

U vezi sa stavom sastavljača, pitalice mogu biti u obliku obične šale, radi zadovoljstva i smeha, ali i u obliku podsmeha na neprilične ljudske postupke. Teme u pitalicama su razne: hvalisanje, nadmenost, iskorišćavanje drugih, lažna učenost, kukavičluk, sreća i dr.

Primeri:
• Pitao magarac đaka:
„Šta ćeš ti biti kad neprestano učiš?”
„Ne znam šta ću biti, ali znam da neću biti magarac.”
• Pitali Marka:
„Koji je junak najbolji na svetu?”
„Onaj koji prezire smrt, a voli život.”
• Pitali miša:
„U kom selu najbolje živiš?”
„U onom gde nema mačaka.”
• Pitali nečije dete:
„Kaži nam dijete, kako u vašem selu zovu vuka?”
„Bogme, on i nezvan dođe.”
• Pitali raju:
„Koji vam je do danas bio najbolji paša?”
„On ti nije među nas ni dolazio.”
• Pitali seljani popa:
„Znaš li pisati?”
„Znam, ali pošto se osuši, ne znam čitati.”
• Pitali kaluđera:
„Kakvo ti je breme najteže?”
„Prazna torbica.”

Brzalice su preko igre i smeha, brzim izgovaranjem i ponavljanjem bez greške, izoštravale moć zapažanja i pamćenja. Dobro izgovorenom brzalicom smatra se ona koja je ponovljena najmanje tri puta, vrlo brzo i bez grešaka. Međutim, obično se dešava da pri brzom izgovoru dođe do greške u izgovoru bar jedne reči, što izaziva smeh kod prisutnih. Karakterišu ih reči slične jedna drugoj u zvukovnom sklopu, tj. reči sa sličnim glasovima (slovima). U brzalicama se najčešće nalazi mnogo suglasnika, što otežava njihov brz i tačan izgovor (namerno su kreirane tako da lako dođe do greške u izgovoru). Obično dolazi do greške u izgovoru komplikovanih reči, što izaziva smeh i pravi odličnu zabavu. Vrlo često pogrešan izgovor pojedinih reči nameće i asocijacije na neko drugo značenje reči.

Primeri:
• Crni jarac crnom trnu crn vrh grize; ne grizi mi, crni jarče, crnom trnu crni vrh.
• Četiri čavčića na čunčiću čučeći ćijuču.
• Čokanjčićem ću te, čokanjčićem ćeš me.
• Kamenčićem ćeš me, kamenčićem ću te.
• Miš uz pušku, miš niz pušku.
• Na vrh brda vrba mrda, vrba mrda na vrh brda.
• Pitala metla metlu gde je metla metlu; metla metla metlu iza vrata.
• Riba ribi grize rep.