Lirika (lirska poezija) jeste književni rod koji se oblikuje stihovima. Taj rod čine pesme, kratka pesnička dela koja nemaju razvijenu radnju. Pesnik neposredno kazuje svoja osećanja, subjektivno, u prvom licu. Slika je jezgrovita i sadrži trenutak osećanja ili neku snažnu misao pesnika. Lirska pesma nastala je u staroj Grčkoj, u VII veku pre n. e., a razvila se iz horske pesme, od onog njenog dela kojim se iskazivala radost ili tuga. Od tada pa do danas stalno se menjala njena sadržina i usavršavala njena forma. Naziv je dobila prema liri, instrumentu uz koji se pevala još u antičko doba. Pored umetničkih lirskih pesama postoje i narodne lirske pesme (nepoznati stvaraoci).
Umetničke lirske pesme se, prema temi, dele na više vrsta:
1. elegija,
2. ljubavna pesma,
3. opisna pesma,
4. socijalna pesma,
5. rodoljubiva pesma,
6. misaona pesma,
7. satirična pesma,
8. humoristička pesma.
Elegija je pesma u kojoj pesnik iskazuje svoja tužna osećanja. Uzroci tim osećanjima su različiti: smrt voljene osobe, žal za mladošću, neostvarene ljubavi i želje, iznevereno prijateljstvo i sl. Zbog iskazivanja patnje i razočarenja, ton u elegiji je nežan i tužan. Elegija je potresna pesma, ona pobuđuje čitaoca na razmišljanje. Doboki bol i razočarenje ne moraju označavati klonuće, naprotiv mogu da rađaju mržnju, otpor prema opakim ljudima, društvenim nepravdama. Takvim elegijama pesnik se bori za ljudsku sreću i slobodu. Elegije su stare koliko je stara i poezija. Njihov naziv potiče od grčke reči elegeía, što znači „tužbalica”.
Elegije su pisali Jovan Jovanović Zmaj (Đulići uveoci), Đura Jakšić (Na Liparu), Vladislav Petković Dis (Možda spava), Branko Radičević (Kad mlidijah umreti), Vojislav Ilić (Ispovesti) i mnogi drugi.
Ljubavna pesma je lirsko delo u kojem je iskazano osećanje ljubavi prema osobi suprotnog pola. Mnogi smatraju da je ljubav osnovno i najjače ljudsko osećanje. U tim pesmama iskazuju se razna osećanja: radost, tuga, nemir, zanos, ljubomora itd. U ljubavnim pesmama peva se o svim momentima ljubavnog žara od prvih trenutaka pojave ljubavi, pa do njenog potpunog kraja. Pesnici pišu o svemu: očima, usnama, telu, snovima, dodirima, spajanjima, preprekama, razdvajanjima, vernosti, nevernosti itd. O ljubavi su pevali mnogi pesnici jer je to najlepše i najplemenitije osećanje koje prožima svako biće. O sreći i patnji, o lepoti i mladosti, o nadi i beznađu ispevano je bezbroj stihova.
Ljubavne pesme pisali su Desanka Maksimović (Strepnja), Jovan Jovanović Zmaj (Kaži mi kaži), Branko Radičević (Pevam danju, pevam noću), Aleksa Šantić (Emina), Jovan Dučić (Ženi) i mnogi drugi.
Opisna pesma je lirska pesma u kojoj je izražena pesnikova ljubav prema prirodi i pojavama u njoj. Te pesme zovu se i deskriptivne ili pejzažne pesme. Opise prirode ili prirodnih pojava nalazimo i u drugim vrstama umetničkih lirskih pesama. Potpuno pravih opisnih pesama, koje predstavljaju samo sliku prirode, nema mnogo. U nekim opisnim pesmama pesnici poistovećuju svoja osećanja sa prirodom, i takvih pesama ima više. Kada je pesnik tužan, i pesma je takva, tužna, odnosno kada je radostan, i opisna pesma je takve boje. U opisnoj pesmi iskazuju se i druga osećanja, na primer ljubavna, rodoljubiva, socijalna.
Opisne pesme stvarali su Vojislav Ilić (U poznu jesen), Jovan Jovanović Zmaj (Ala je lep ovaj svet), Branko Radičević (Putnik na uranku), Desanka Maksimović (Prolećna pesma), Stevan Raičković (Kamena uspavanka) i drugi.
Socijalna pesma je lirska pesma kojom pesnik iskazuje stav prema društvu i društvenim pojavama. Njegova osećanja su i kolektivna, tj. narodna. U tim pesmama opevani su brojni socijalni momenti: težak život ljudi, beda, nemaština i brojne druge društvene nepravde. Običan čovek je uvek bio na strani iskorišćavanih ili porobljenih, a mržnju upućivao eksploatatorima i osvajačima. Zato je socijalna pesma i rodoljubiva, i internacionalna, i uvek snažna i humana. Socijalna pesma najčešće nastaje u doba oštrih klasnih sukoba, kriza, okupacija, i pobuđuje čitaoce na opredeljenje. Pesnici društvenoj stvarnosti svoga vremena suprotstavljaju jedan drugi, svetao ljudski ideal, iskazuju i teže da ostvare humaniji i socijalno pravedniji odnos među ljudima.
Socijalne pesme pisali su Oskar Davičo (Srbija), Aleksa Šantić (O klasje moje), Dobriša Cesarić (Balada iz predgrađa) i drugi.
Rodoljubiva pesma je lirska pesma kojom pesnik iskazuje svoje osećanje ljubavi prema domovini i narodu. Ona je opšta, pripada svima. Često je rodoljubivo osećanje hiperbolično, ali je to tako zbog jačine patriotizma. Rodoljubive pesme se najviše stvaraju u doba oslobodilačkih pokreta i jačanja nacionalne svesti. Svakako, nastaju i u doba mira, ali tada se više peva o lepotama zemlje i napretku u njoj.
Pesnici rodoljubivih pesama su Đura Jakšić (Otadžbina), Branko Ćopić (Grob u žitu), Desanka Maksimović (Srbija se budi), Miloš Crnjanski (Stražilovo), Dobrica Erić (Plači voljena zemljo) i mnogi drugi.
Misaona pesma je lirska pesma koja sadrži istinu o nekoj društvenoj pojavi ili čoveku. Iskazujući svoja razmišljanja i stavove, pesnici se bore za humanost, slobodu, pravedan život i solidarnost među narodima, tuguju kada bezobzirno te lepote ruše skorojevići, eksploatatori, okupatori. Pesnici tada snagom svojih misli, svojim pesmama, dokazuju prolaznu moć silnih. Neretko peva se o mnogim filozofskim pojmovima, sa ciljem da se dokaže kakva istina. U misaonoj pesmi su životne istine opevane sa mnogo emotivnosti i poleta, i zato svojom sadržinom i pesničkim porukama snažno utiče na čitaoca. Te pesme zovu se i refleksivne pesme.
Misaone pesme stvarali su Jovan Jovanović Zmaj (Svetli grobovi), Milan Rakić (Misao), Vasko Popa (Kalenić), Stevan Raičković (Septembar) i drugi.
Satirična pesma je lirska pesma u kojoj su iskazana osećanja u vrlo oštrom tonu povodom negativnih pojava veoma štetnih za društvo. Tom vrstom pesme se kritikuju, ismejavaju i izvrgavaju ruglu slabosti pojedinaca i društva u celini: samoživost, kukavičluk, zatucanost, isključivost, apsolutizam, neslobode. Satiričnom pesmom pobuđuje se osećanje pravde, morala, i gnuša na ono što je nepravedno, nemoralno. Smeh je opor i pun gorčine. Zato se kaže da je satirična pesma društvenog karaktera, jer su osećanja i stavovi pesnika istovremeno osećanja i stavovi naroda.
Satirične pesme pisali su Vojislav Ilić (Već se kupe), Đura Jakšić (Kaluđeri), Jovan Jovanović Zmaj (Jututunska narodna himna), Branislav Nušić (Dva raba) i drugi.
Humoristička pesma je lirska pesma koja ima za cilj da nasmeje i razveseli, ali i da pouči. Ta vrsta pesme posvećena je veseloj i šaljivoj strani života.
Humorističke pesme pisali su Duško Radović (Kad je bio mrak), Branko Ćopić (Pjesma đaka prvaka) i drugi.