Id, ego i superego

 

U teoriji psihoanalize austrijskog lekara i psihologa Sigmunda Frojda (1856–1939), id („ono”), ego („ja”) i superego („nad-ja”) predstavljaju tri aspekta (sloja) čovekove ličnosti. Učenje o strukturi ličnosti Frojd je izneo u knjizi Uvod u psihoanalizu (1900). U to vreme, u psihologiji je glavna pažnja posvećivana proučavanju sadržaja svesti. Osnovna težnja bila je usmerena na otkrivanje od kojih se jednostavnih svesnih elemenata sastoji svaki subjektivni doživljaj. Frojd je oštro napao takvo shvatanje, osporio je značaj svesnog, a istakao važnost nesvesnog dela ličnosti: „Psihički život je nalik ledenom bregu koji plovi morem. Mali deo brega viri iznad površine, a ogromna masa se nalazi pod vodom. Isto tako, od psihičkih procesa samo je neznatan deo svestan, a ogroman deo pripada oblasti nesvesnoga.” Taj nesvesni deo psihičkog života, zapravo, upravlja ponašanjem čoveka. Tu se nalaze potisnute želje, pobude, ideje, predstave.

Id je jedina komponenta ličnosti koja je prisutna od rođenja. Taj aspekt ličnosti lišen je svake logike, potpuno je nesvestan i obuhvata instinktivno i primitivno ponašanje (obuhvata oko 66% psihičkih procesa, stanja i ponašanja). Izvorište je instinktivnih impulsa poput seksa i agresije, kao i osnovnih, primitivnih potreba, koje su u ljudsko biće utkane već na samom rođenju (glad, žeđ). Id je apsolutno iracionalan i funkcioniše u skladu sa principima zadovoljstva i bola, zahtevajući trenutno, neposredno zadovoljenje, kad god to okolnosti dozvoljavaju. Ako se te potrebe ne zadovolje odmah, rezultat je stanje anksioznosti ili napetosti. Psihički procesi pomoću kojih se ostvaruje zadovoljenje su refleksi, tj. nesvesni procesi. Taj deo ličnosti se ne obazire na ograničenja, moralne norme, propise; bitno je postići zadovoljstvo. Kod odrasle jedinke, id deluje na nesvesnom nivou, u isti mah predstavljajući značajan izvor energije za svesni mentalni život. Naročito važnu ulogu igra u vidovima izražavanja ličnosti koji podrazumevaju iracionalan, ili neracionalni element, kao što je umetničko stvaralaštvo. Id, s obzirom na to što raspolaže instinktima, sadrži i celokupnu psihičku energiju – libido. Suštinu ida, prema Frojdu, najlakše je prozreti analizom snova i metodom slobodnog povezivanja elemenata.

Ego predstavlja svesni deo ličnosti, deo psihe koji se doživljava kao „ja”. Taj sloj ličnosti upoznaje spoljni fizički i socijalni svet na osnovu racionalnih podataka koje prikuplja putem opažanja, pamćenja i mišljenja. To je deo koji pamti, vrednuje, planira i koji na druge načine odgovara i ponaša se u okruženju fizičkog i društvenog sveta. Za razliku od ida, ego se u ponašanju rukovodi principom realnosti; instinkti se ne mogu zadovoljavati samo radi postizanja zadovoljstva. Vodeći računa o realnoj situaciji, ego, makar zaobilazno, nastoji da omogući zadovoljenje onoga čemu nagonski deo teži. Ego odgađa zadovoljenje, bira prihvatljive situacije i prilagođava instinkte realnim uslovima spoljne sredine. Prema Frojdu, on koegzistira sa idom (nesvesnim delom psihe) i superegom (delom koji predstavlja savest ili internalizaciju društvenih normi). Ego ne koegzistira ni sa ličnošću ni sa telom; on pre služi za integrisanje tih i drugih aspekata ličnosti, kao što su mašta i ponašanje. On posreduje između ida i superega gradeći različite odbrambene mehanizme.

Superego je treći deo ličnosti, koji predstavlja savest, moral. Sačinjavaju ga moralni principi i principi normi, koji su važan regulator ponašanja. Taj sloj ličnosti, koji se poslednji razvija, jeste proizvod življenja u određenoj društvenoj sredini. Glavna uloga superega jeste zadržavanje i sprečavanje zadovoljenja zahteva koje postavlja id, a koji nisu u skladu sa društvenim moralom (posebno različitih seksualnih i agresivnih težnji), i da ih potiskuje iz sfere svesnog u sferu nesvesnog. Između ida, ega i superega postoje hijerarhijski uređeni odnosi u kojima superego ima glavnu, usmeravajuću ulogu – on kontroliše ego u izvršavanju njegovih zadataka u odnosu na id. Ego usmerava aktivnost ida tako da on mora voditi računa o okolnostima u kojima se mogu zadovoljavati instinkti. Međutim, problem je u tome što je id izvor energije i od njega zavisi aktivnost i ega i superega. Kada id izmakne kontroli ega, pa se zadovolji neki instinkt po principu zadovoljstva, tada superego kažnjava ego. Javlja se ono osećanje koje je poznato kao griža savesti.

Prema Frojdovom shvatanju, za formiranje ličnosti odlučujuće je rano detinjstvo. Kakva će se ličnost razviti i kakva će biti u toku čitavog života rešava se do pete godine života. Dete tokom razvitka prolazi kroz određene stadijume, a u svakom od njih na drugačiji se način zadovoljavaju osnovni nagoni, pre svega seksualni instinkt koji je prisutan od rođenja. Od toga da li je pojedinac prošao uspešno sve stadijume, zavisi uspešan i normalan razvitak ličnosti.

Između ida, ega i superega veoma često nastaju sukobi. Kada dođe do sukoba, ličnost postaje nesigurna i zastrašena. Pojedinac nastoji da svoju teskobu savlada, da se oslobodi stanja straha i u tu svrhu koristi različite odbrambene mehanizme. Ti mehanizmi maskiraju i izobličuju motive i ciljeve koje superego ne prihvata, a koje id teži da ostvari, makar posredno ili delimično. Kada su sukobi između ida, ega i superega veoma česti i oštri, dolazi do poremećaja u ponašanju, do neuroza i duševnih oboljenja.

 

id, ego, superego slika

 

Topološki model ličnosti

Psihički život čoveka podeljen je u tri sistema različitih svojstava i funkcija:

1) svesno,

2) predsvesno,

3) nesvesno.

Svesno čine sva iskustva kojih čovek može biti svestan u ma kojem trenutku. Ima zadatak da opaža šta se događa unutar i izvan duše. Ideje u svesno mogu dospeti iz dva pravca: perceptualno svesno i predsvesno.

Predsvesno čine sećanja, opažaji i misli kojih čovek nije svestan u datom trenutku, ali koje lako može dozvati u svest. Sadržaj predsvesnog potiče iz dva izvora: svesna percepcija i nesvesno.

Nesvesno čini najveći deo psihičkog života, koji je skriven. Sadrži one nagone, instinkte i težnje kojih čovek nije svestan, ali koji motivišu najveći deo onoga što oseća, govori i čini. Sadržaj nesvesnog je često neprihvatljiv ili neprijatan, čine ga osećaji bola i anksioznosti, konflikti. Nesvesno utiče na naše ponašanje, snove, zaboravljanje i uzrok je omaški. Omaške se sastoje od takvih fenomena kao što su lapsusi, zaboravljanje ili zamenjivanje imena ili reči. Frojd je upotrebljavao te neugodne incidente da bi pokazao proboj potisnutih želja i da bi dokazao da postoji paralela između psihičkih procesa u svakodnevnom životu i onih koji se odvijaju u formaciji neurotskog simptoma.

 

Odbrambeni mehanizam

U teoriji psihoanalize, odbrambeni mehanizam predstavlja često nesvestan mentalni proces koji omogućuje kompromisna rešenja ličnih problema ili konflikata. Kompromis obično podrazumeva skrivanje unutrašnjih poriva od sebe ili osećanja koja prete smanjenjem samopoštovanja ili izazivanjem anksioznosti. Frojd je prvi otkrio i objasnio odbrambene mehanizme. Kada dođe do učestalog neuspeha i nemogućnosti zadovoljenja želja, potreba i interesa, dolazi do negativnih posledica kao što je anksioznost – ličnost nastoji da se oslobodi tog neprijatnog stanja i da izbegne gubljenje samopoštovanja. Tada nesvesno koristi odbrambene mehanizme, koji predstavljaju u celini stečene načine reagovanja na frustracione situacije. Oni načini ponašanja koji su se pokazali korisnim, zadržavaju se i postaju navike koje pojedinac koristi svaki put kada dođe do anksioznosti. Glavni odbrambeni mehanizmi su:

1) represija – proces kojim se neprihvatljive želje ili pobude isključuju iz svesti;

2) stvaranje reakcije – mentalni ili emocionalni odgovor koji predstavlja ono što je suprotno stvarnim osećanjima;

3) projekcija – pripisivanje sopstvenih ideja, osećanja ili stavova, naročito krivice ili osećanja odgovornosti, drugima;

4) regresija – povratak na raniji mentalni nivo ili nivo ponašanja;

5) racionalizacija – zamena sigurnog i razumnog objašnjenja stvarnog (ali pretećeg) uzroka ponašanja;

6) poricanje – negiranje, odbijanje priznavanja postojanja bolne činjenice;

7) sublimacija – skretanje instinktivne želje ili pobude od njene primitivne forme prema društveno ili kulturno prihvatljivoj formi.

Psihoanalitičari ističu da je upotreba odbrambenih mehanizama normalan deo funkcije ličnosti i da, samo po sebi, to ne predstavlja znak psihičkog poremećaja. Razni psihički poremećaji, međutim, mogu se odlikovati prekomernim ili rigidnim korišćenjem tih mehanizama.

Frojd je prvi ukazao na put lečenja neuroza koristeći hipnozu, pomoću koje je iz podsvesti „izvlačio” traumatizirajuće doživljaje u svest i tako pacijente usmeravao da racionalno prosuđuju i postupaju.