Prezimena

 

Prezime je porodično ime i sastavni deo svakog ličnog imena. Ono se, gotovo uvek, nasleđuje od predaka i ono nadopunjuje ime čoveka. Ime i prezime jednoznačno određuju svaku osobu – ime predstavlja i oličava ličnost, a prezime poreklo, korene i tradiciju. Kao takvo, prezime je nastalo u drugoj polovini XIV veka. Srpska prezimena su uglavnom nastajala tako što se nastavak -ić, -ev ili -ov dodavao imenu oca, majke, dede ili nekoj drugoj osnovi.

Prezimena su kod Srba najčešće nastajala po imenu oca, ali je dosta i onih koja su vezana za zanimanja, lične osobine, nadimke, mesto porekla. Uzimanje prezimena potpuno se ukorenilo u srpskom narodu tek u XVIII veku, a do tada se prošlo kroz nekoliko faza. Pre nastanka prezimena bio je rasprostranjen običaj da se uz ime dodaje naziv plemena iz kojeg se potiče. Zatim su korišćeni tzv. patronimi, izvedeni iz imena oca – od Ivana su nastali Ivanovići, od Marka Markovići, od Petra Petrovići itd. Na kraju, nastala su i brojna druga prezimena po različitim principima:

1) po ocu (najčešće) – Branković, Nenadović, Vukašinović itd.;

2) po plemenu – Bodrić, Drobnjak, Vasojević itd.;

3) po zvanju – Kapetanović, Popović, Vojvodić itd.;

4) po zanimanju – Čobanović, Kovačević, Zlatarević itd.;

5) po nadimku – Kurjaković, Surla, Zatezalo itd.;

6) po osobinama – Glavonjić, Lepojević, Mudrinić itd.;

7) po mestu porekla – Dobrnjac, Glamočanin, Lučanin itd.

Prezime kao pojam i lingvistička kategorija nastaje mnogo kasnije od imena. Oduvek je svako po rođenju dobijao ime, a onda bi u toku odrastanja dobio i nadimak, po kojem su ga uglavnom svi znali. Takođe, ljudi su oduvek živeli u zajednicama koje su imale svoja imena. Često se dešavalo da kad neko pređe u drugu zajednicu, u njoj dobije kao nadimak ime zajednice iz koje je došao. Tako se iz nadimka razvilo prezime kao dodatak imenu.

Većina porodica u Srbiji nosi prezime po nekom od svojih predaka iz XIX veka. Uzrok toj pojavi leži u činjenici da su se prezimena u Srbiji do druge polovine XIX veka menjala iz generacije u generaciju, tako da je većina stanovništva nosila prezime po imenu oca. Tako se dešavalo da u jednoj kući tri različite generacije imaju tri različita prezimena. U to vreme, stara, rodovska prezimena bila su mahom u manjini. Godine 1851. knez Aleksandar Karađorđević doneo je ukaz o nepromenljivosti prezimena, čime je u velikoj meri zaustavljen proces njihovog menjanja.

 

*Zanimljivost: knjaz Miloš Obrenović (1780–1860), koji je rođen kao Miloš Teodorović, uzeo je 1810. godine prezime po imenu svog dede Obrena.