Laza Kostić


l. kostic Rođen je 12. februara 1841. u Kovilju, Bačka. Bio je srpski pesnik, dramski pisac, novinar i prevodilac, jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Školovao se u Pančevu, Novom Sadu i Budimu, a u Pešti je doktorirao prava. Bio je gimnazijski nastavnik u Novom Sadu, a zatim postaje advokat i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavio književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Prvi je u srpskoj kulturi otkrio i popularizovao Šekspira. Pod njegovim uticajem i sam je pisao drame u stihu: Maksim Crnojević (1866) i Pera Segedinac (1875). Njegova poezija odlikuje se smelim metaforama, originalnim pesničkim slikama, novim kovanicama, izrazom i spojevima reči. Prvi uvodi u srpsku poeziju teme iz klasične starine, a svoju poetiku zasnivao je na ukrštanju suprotnosti, mešanju toplih i hladnih slika. Autor je više antologijskih pesama: Među javom i med snom, Postanak pesme, Santa Maria della Salute, Jadranski Prometej i drugih.

Kao jedan od najobrazovanijih pesnika (govorio je nekoliko jezika), Laza Kostić je aktivno pratio naučnu i filozofsku misao svog doba, stvorivši sopstvenu estetičku filozofiju uobličenu u knjigama Osnova lepote u svetu i Osnovno načelo. Napisao je i objavio velik broj književnokritičkih, filozofskih, političkih i publicističkih tekstova i eseja, kao i knjigu o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 1883. godine, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 1909. godine. Umro je 26. novembra 1910. u Beču.