Stevan Sremac

 

s. sremac

Rođen je 23. novembra 1855. u Senti. Bio je prozni pisac, akademik i jedan od najistaknutijih predstavnika srpskog realizma. Pošto je rano ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, dovodi ga 1868. godine u Beograd na dalje školovanje. Tu je završio gimnaziju (1875), a zatim je upisao istorijsko-filološke studije na Velikoj školi, takođe u Beogradu. Radio je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Iako je književni rad započeo istorijskim pripovetkama, oslanjajući se na narodnu tradiciju, ubrzo se okrenuo savremenim temama svog doba. Osim prve knjige, celokupna Sremčeva proza nastala je oslanjanjem na konkretne životne podatke ili anegdote čiji su akteri bili stvarne ličnosti. Za razliku od svojih prethodnika, srpskih realista prve generacije, koji su bili zaokupljeni velikim problemima srpskog društva tog doba, Sremac je u svojim delima slikao veselu, komičnu svakodnevicu običnih, bezazlenih i prostodušnih ljudi. Sa podjednakim uspehom slikao je naravi, jezik, mentalitet i ljude vojvođanske, niške i beogradske sredine svog vremena, dajući bogatu galeriju likova i tipova i stvorivši dela neprolazne vrednosti koja i danas uživaju veliku popularnost kod čitalačke publike.

Kao pripovedač, Sremac se u velikoj meri oslanjao na raniju tradiciju srpske proze, naročito na dela Jakova Ignjatovića (1822–1889). Sa Ignjatovićem ga povezuju mnoge zajedničke osobine: konzervativnost i tradicionalizam, idealizacija prošlosti, humor, ljubav prema prostom svetu čiji život najradije prikazuje u svojim delima. Od stranih pisaca najviše je voleo Servantesa i Gogolja. Sa Gogoljem ga povezuju takođe mnoge zajedničke osobine, naročito u stilu i književnom postupku. Poznavao je i cenio engleski realistički roman XVIII i XIX veka: Fildinga, Svifta, Dikensa, Džordža Eliota. Po poznavanju domaće i strane književnosti i načitanosti, Sremac spada u najobrazovanije srpske pisce druge polovine XIX veka. Umro je 25. avgusta 1906. u Sokobanji.

 

Najpoznatija književna dela:

Ivkova slava (1895),

Limunacija na selu (1896),

Pop Ćira i pop Spira (1898),

Čiča Jordan (1901),

Zona Zamfirova (1903),

Vukadin (1903),

Kir Geras (1903).