Ironija

 

Ironija je stilska figura u kojoj se rečima daje suprotan smisao od onoga koji imaju kao svoje osnovno značenje. Ona predstavlja prikriveno ismevanje zasnovano na suprotnosti između onoga što se govori i onoga što se zapravo misli. Njome se izriče jedno mišljenje, a cilja na suprotno značenje. Kada se ironija kazuje usmeno, tada posebnu ulogu ima naglašavanje reči i tonsko izgovaranje, kao i izraz lica (mimika) i pokreti ruku (gestikulacija). Kada se kazuje pisano, tada se poznaje po tome što se reči nalaze između navodnika (npr. „veliki radnik” – neradnik, „lepotica” – ružna).

Ironija je veoma snažno izražajno sredstvo u iskazivanju osećanja i misli, a njena jačina zavisi od govornika ili pisca. Jačina podsmeha može biti ublažena, ali i veoma izražena, pa i sa prizvukom zlobe. Često su je u svojim delima upotrebljavali Petar Kočić, Radoje Domanović, Milorad Mitrović i drugi. Naziv potiče od grčke reči eirōneá, što znači „ismevanje”.

Kada je ironija preterana, zlobna, tada se naziva sarkazam (od grčke reči sarkázein, što znači „kidati meso”).

 

Primeri
1. Petar P. Njegoš, iz epa Gorski vijenac:
„Lijepo li ova sablja čita,
Divno li nas danas razgovori!
Amanati, đe nauči tako,
Jesu li te u Mljetke šiljali?”

*Objašnjenje: tim rečima jedan od glavara obraća se neukome i nepismenom popu, koji ni svoje pismo ne ume da pročita.

2. Samo ti nastavi da se svađaš.

(Umesto: Prestani da se svađaš.)