Ironija

 

Ironija je stilska figura u kojoj se rečima daje suprotan smisao od onoga koji imaju kao svoje osnovno značenje. Ona predstavlja prikriveno ismevanje zasnovano na suprotnosti između onoga što se govori i onoga što se zapravo misli. Njome se izriče jedno mišljenje, a cilja na suprotno značenje. Kada se ironija kazuje usmeno, tada posebnu ulogu ima naglašavanje reči i tonsko izgovaranje, kao i izraz lica (mimika) i pokreti ruku (gestikulacija). Kada se kazuje pisano, tada se poznaje po tome što se reči nalaze između navodnika (npr. „veliki radnik” – neradnik, „lepotica” – ružna).

Ironija je veoma snažno izražajno sredstvo u iskazivanju osećanja i misli, a njena jačina zavisi od govornika ili pisca. Jačina podsmeha može biti ublažena, ali i veoma izražena, pa i sa prizvukom zlobe. Često su je u svojim delima upotrebljavali Petar Kočić, Radoje Domanović, Milorad Mitrović i drugi. Naziv potiče od grčke reči eirōneá, što znači „ismevanje”.

Kada je ironija preterana, zlobna, tada se naziva sarkazam (od grčke reči sarkázein, što znači „kidati meso”).

 

Primeri:

1. Petar P. Njegoš, iz drame Gorski vijenac:

„Lijepo li ova sablja čita,

Divno li nas danas razgovori!

Amanati, đe nauči tako,

Jesu li te u Mljetke šiljali?”

*Objašnjenje: tim rečima jedan od glavara obraća se neukome i nepismenom popu, koji ni svoje pismo ne ume da pročita.

2. Samo ti nastavi da se svađaš.

(Umesto: Prestani da se svađaš.)