Ironija je stilska figura u kojoj se rečima daje suprotan smisao od onoga koji imaju kao svoje osnovno značenje. Ona predstavlja prikriveno ismevanje zasnovano na suprotnosti između onoga što se govori i onoga što se zapravo misli. Njome se izriče jedno mišljenje, a cilja na suprotno značenje. Kada se ironija kazuje usmeno, tada posebnu ulogu ima naglašavanje reči i tonsko izgovaranje, kao i izraz lica (mimika) i pokreti ruku (gestikulacija). Kada se kazuje pisano, tada se poznaje po tome što se reči nalaze između navodnika (npr. „veliki radnik” – neradnik, „lepotica” – ružna).
Ironija je veoma snažno izražajno sredstvo u iskazivanju osećanja i misli, a njena jačina zavisi od govornika ili pisca. Jačina podsmeha može biti ublažena, ali i veoma izražena, pa i sa prizvukom zlobe. Često su je u svojim delima upotrebljavali Petar Kočić, Radoje Domanović, Milorad Mitrović i drugi. Naziv potiče od grčke reči eirōneá, što znači „ismevanje”.
Kada je ironija preterana, zlobna, tada se naziva sarkazam (od grčke reči sarkázein, što znači „kidati meso”).
Primeri:
1. Petar P. Njegoš, iz drame Gorski vijenac:
„Lijepo li ova sablja čita,
Divno li nas danas razgovori!
Amanati, đe nauči tako,
Jesu li te u Mljetke šiljali?”
*Objašnjenje: tim rečima jedan od glavara obraća se neukome i nepismenom popu, koji ni svoje pismo ne ume da pročita.
2. Samo ti nastavi da se svađaš.
(Umesto: Prestani da se svađaš.)
