Oksimoron

 

Oksimoron je posebna vrsta antiteze u kojoj se spajaju dva nespojiva, značenjski suprotna pojma (antonimi), na primer: javna tajna, pametna glupost, skromna raskoš. Oksimoronski spoj neminovno zahteva dublje tumačenje zato što predstavlja konstrukciju u kojoj su sjedinjeni semantički nespojivi, protivrečni pojmovi. Svaki pokušaj doslovne interpretacije njegovih sastavnih delova dovodi do zaključka koji je, u suštini, logički potpuno neprihvatljiv. Pojam „oksimoron” grčkog je porekla i potiče od reči oxýmōron, odnosno od reči oxýs (oštar, oštrouman) i mōrós (tup, glupav).

Oksimoron je snažno stilsko sredstvo koje se u književnosti upotrebljava za opisivanje iracionalnih stanja i složenih situacija. Često se upotrebljavao u srednjovekovnoj književnosti i zauzima veoma važno mesto u svetu romantizma i modernizma. Upravo zbog naglašene suprotnosti u samoj konstrukciji često se upotrebljava za naslove pesama i knjiga: Cveće zla (Šarl Bodler), Poznata neznanka, Živa smrt (Antun Gustav Matoš), Zimsko letovanje (Vladan Desnica).

Oksimoron kao stilsko sredstvo nosi veoma specifičnu jačinu značenja, koja ne može ostati nezapažena. Svojom, naizgled, jednostavnom konstrukcijom govori mnogo, ali suštinski uopšte nije jednostavna figura. Spojiti dva nespojiva pojma da bi se reklo nešto, i tome rečenom dati težinu nije uvek lako i stoga se oksimoron upotrebljava tamo gde se želi skrenuti pažnja na nešto. Ponekad oprečnost pojmova kombinovanih u oksimoronskoj sintagmi može biti toliko izražena da se stiče utisak ironije i humora.

 

Primeri:

• glasna tišina,

• kraj beskraja,

• originalna kopija,

• prolazna večnost,

• siguran rizik,

• virtuelna stvarnost.