Onomatopeja je stilska figura kojom se označavaju (oponašaju) glasovi i šumovi u prirodi. Ti zvuci su: av-av, buć, fiju, mijau, muu, klac, klo-klo, krc, kre-kre, ku-ku, pljus, šu i dr. Ti zvuci su neartikulisani, ali mnoge reči u srpskom jeziku postale su od onomatopeja, kao na primer: bućnuti, fijukati, klokotanje, krcnuti, kukati, pljusak, pljuskanje, pucketanje, šum, šuma, šuštati.
Onomatopeje su bile prve reči koje su ljudi upotrebljavali u dalekoj prošlosti, a njima su izražavali osećanja straha, divljenja, zadovoljstva i sl. Pesnici takvim izrazima u poeziji postižu zvučne, vrlo ekspresivne slike. Onomatopeja se danas često upotrebljava u stripovima, karikaturama i crtanim filmovima.
Primer
• Ivan Mažuranić, iz pesme Smrt Smail-age Čengića:
„Krcnu kolac nekoliko puta,
Zviznu pala nekoliko puta,
Zadrhtaše ta vješala tanka,
Al ne pisnu Crnogorčad mlada,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.”