Glagol trebati

 

Glagol trebati mora se upotrebljavati kao bezličan (dakle samo u oblicima trećeg lica jednine: treba, trebalo je, trebaće, trebalo bi) kada se on javlja uz drugi glagol. Ako drugog glagola nema, to ograničenje ne važi, pa se glagol trebati može slobodno menjati kroz sva lica, s tim što se razlikuju dva slučaja:

1) subjekat glagola može biti ono što je potrebno (predmet ili živo biće), na primer:

– Trebaju mi duži ekseri.

– Nije nam trebala njegova pomoć.

– Trebao bi mu iskusniji saradnik.

2) subjekat može biti onaj kome ili ono čemu je što potrebno, u kom slučaju glagol trebati postaje prelazan, na primer:

– Trebam novu zimsku jaknu.

– Trebaćemo vas.

– Akademija je trebala profesore.

Druga konstrukcija, mada nimalo nije pogrešna, manje je preporučljiva od prve i može se uvek zameniti njome:

– Treba mi nova zimska jakna.

– Trebaćete nam.

– Akademiji su trebali profesori.

U praksi se događa da pojedinci, iz straha da ne pogreše sa glagolom trebati, upotrebljavaju isključivo pridev potreban (“Potrebna mi je nova zimska jakna” i sl.), što je glomaznija konstrukcija i može dovesti do jednoličnosti ako se ničim ne varira.

Kako je već rečeno, kada uz trebati dolazi drugi glagol, moraju se upotrebiti bezlični oblici, na primer:

– Treba i mi da se potrudimo. (ne: I mi trebamo da se potrudimo)

– Trebalo je to ranije da uradiš. (ne: Trebala si to ranije da uradiš)

– Trebalo bi da razmisliš. (ne: Trebao bi da razmisliš)

Ima, uistinu, slučajeva kada to pravilo nije lako sprovesti, zato što je subjekat ispred glagola, a ovaj u prošlom vremenu ili potencijalu, na primer:

– I ona bi trebala da pomogne.

– Oni nisu trebali da pomognu, ali ipak su pomogli.

– Tu su svi oni koji su trebali da pomognu.

U prvom od ova tri primera teškoća se može zaobići stavljaljem glagola trebati na početak: “Trebalo bi i ona da pomogne” ili “Trebalo bi da pomogne i ona”; rečenični naglasak, istina, neće biti isti, ali se smisao bitno ne menja. U drugom primeru, međutim, suština rečenice (ono što se u današnjoj lingvistici naziva tematsko-rematskim odnosima) zahteva da subjekat oni dođe na početak, i zato ne bi bilo nikakvo rešenje prepraviti rečenicu u “Nije trebalo da oni pomognu…” (a još gore bi bilo “Oni nije trebalo da pomognu…”, zbog neslaganja glagola sa subjektom). U trećem primeru (relativna rečenica) nikakav “pravilan” oblik nije ni moguć, jer ni “… koji su trebalo da pomognu” ni “… koji je trebalo da pomognu” ne bi bilo prihvatljivo. Moraju se, dakle (nasuprot starijim normativnim gramatikama koje takve slučajeve uglavnom nisu ni imale u vidu), dopustiti i lični oblici glagola trebati u slučajevima kada je ovaj u prošlom vremenu ili potencijalu i kada mu subjekat prethodi (gde se pod subjektom podrazumeva i relativna zamenica). Pri tom se mora imati na umu da je to izuzetak od opšteg pravila i da mu treba pribegavati samo kada nema nikakve mogućnosti da se upotrebi bezlična konstrukcija.

Ako je cela (složena) rečenica bezlična, tj. ako vršilac radnje nije određen, dopuna glagola trebati može biti u infinitivu (treba požuriti) ili u obliku da se + prezent (treba da se požuri). Mada su oba oblika pravilna, izvesnu prednost – u onim slučajevima gde postoji dilema – ipak treba dati infinitivu, koji je više u duhu slovenske sintakse i koji omogućava kraće izražavanje. Prednost infinitiva naročito je vidljiva u primerima kao “Treba biti svestan ozbiljnosti situacije” ili “Treba nastojati da se proizvodnja modernizuje”, gde bi “Treba da se bude…”, “Treba da se nastoji…” zvučalo krajnje nezgrapno.